DRAGANA

KRSENKOVIC BRKOVIC

TRI VIZIJE M.S.

Na ostecenom zidu nevelike prostorije visilo je mnostvo detalja. Izmedju povrsina prekrivenih malterom ili krecom, izmedju rupa nastalih odvaljivanjem tih naslaga i ogoljavanjem cigala bili su prikaceni brojni pozuteli plakati, pohabani novinski isecci, fotografije mlade, lepe zene bademastih ociju i blistavo belih zuba. Dva buketa cveca, sa debelim talogom prasine, visila su na dugom, pri vrhu zardjalom, ekseru. Ogrlice razlicitih velicina i oblika su se spustale sa kuke. Tu je bila i masna od crvenog plisa, uronjena u gustu paucinu.
Devojka je jos jace pritisla maramicu na nos ne bi li time svela na sto manju meru udisanje teskog zadaha, koji je lebdeo u vazduhu, pa je prisla zidu. Svaki plakat je bio vezan za ime Milene Simic i koncerte koje je odrzala u raznim salama i brojnim gradovima mnogih zemalja. Novinski isecci su bile kritike. Otpali delovi na njihovim pregibima otezavali su citanje, ali ono sto je ostalo recito je svedocilo o uspesima i dubokom postovanju njenog rada.
Devojka se zagledala i u fotografije. Na glatkim papirima tople, mrke boje razaznavalo se ozareno lice mlade osobe obucene u skupocene haljine. Obavezni klavir kraj nje. Bogate sobe u pozadini. Duga, tanka mustikla u jednoj i desetak zlatnih narukvica na drugoj ruci. Kratka plava kosa ocesljana onako kako se nosilo u poznim tridesetim godinama. Brojno drustvo oko nje kraj reke u odeci iz tog perioda. Buket orhideja u njenom narucju i ona ispred pariskog Panteona. Putovanja i uspeh. Raskos i sjaj. Kako povezati tu mladu zenu sa pozutelih slika i novinskih stranica sa Milenom Simic, smestenom u preuredjenoj podrumskoj prostoriji Drzavnog zavoda za rehabilitaciju? Devojka se samo namrstila.
Spustila je na sto svoj notes i olovku i brzo je prisla vratima. Hladan vazduh, i pored prisutnog mirisa memle, uneo je svezinu. Sada je mogla bez teskoca da razgleda.
Prasnjava, zamazana sijalica na sredini tavanice visila je na crnoj, uvijenoj zici. Slabo je osvetljavala dugu a usku, omanju sobu. Po delimicno okrecenim zidovima, po nabacanim stvarima na jednoj stolici u cosku, po paucini u uglovima padale su senke.
Priguseno svetlo je i sve ostale stvari cinilo pohabanijim. Krevet u uglu. Drveni, grubo tesan sto i stolicu na sredini. Komodu sa umazanim trokrilnim ogledalom kraj vrata. Nekoliko pudrijera i nehajno poredjanu sminku. I, kraj uzglavlja, starinsku krojacku lutku sa plavom, svilenom haljinom na njoj.
Devojka je zadrhtala. Kao da je, prekoracivsi prag ove sobe, zakoracila u svet koji je zaustavljen u vremenu, svet prepun sjaja, uspeha i bleska, ali i svet koji je vreme raznelo i svelo na sasuseno cvece, pozutele, nikom potrebne, novine i mnogo natalozene prasine. “Da li svaki rad na kraju ovako izgleda...?”, jedva cujno je progovorila, lagano se okrecuci oko sebe. Nesto je steglo u grlu i izazvalo nenadanu tezinu u utrobi.
To nije bilo ono sto je ocekivala kada je dolazila na ovaj razgovor.
Sledeci svoj nejasni impuls koji joj je govorio da mora napraviti pricu o zeni koja vise ne prica sa ljudima, niti izlazi napolje, van zgrade i svoje sobe, nedeljama je nagovarala urednika da pristane i dozvoli joj da to ucini. “Svaka prica pronalazi svoj put da bude ispricana i onog ko ce je ispricati”, procitala je jednom davno u starom, hetitskom, zapisu i ona je u to verovala. Bila je uverena da je ova prica odabrala nju i da joj zato mesecima ne dâ mira.
Kada se konacno nasla u sobi te tajanstvene osobe, osetila je nesigurnost. Neku zebnju. Mozda su njeni roditelji bili u pravu? ‘Treba biti oprezan’, opominjali su je. I, dodavali su: ‘Uvek je nesto mutno oko ljudi koji prezru ostale. Prestati govoriti! To, jednostavno, nije prirodno.’ Da li je bolje da odustane dok jos ima vremena? Kad je zacula tih, ujednacen zvuk, znala je da je kasno za to. Starica se priblizavala.
Devojka se nepoverljivo zagledala u polumrak pred sobom. Osluskivala je. – Tap! Tap!, odjekivalo je u nevelikom prostoru u pravilnom ritmu. Odjek je bio sve blizi i reskiji. Tada se, kao da izranja iz nekog udaljenog sveta, pojavila pogrbljena starica nestvarno belog lica, i u haljini cije su linije poticale iz dalekih tridesetih godina. Desnom, kostunjavom rukom je drzala stap. To je on najavljivao njen dolazak. Zastala je na vratima i prodornim pogledom se zagledala u devojku na sredini sobe.
- Ko ste vi? – ostro je upitala i, ne sacekavsi odgovor, usla je unutra. Prisla je krevetu i sa naporom je sela na njegovu ivicu. Potom se ponovo zagledala u nezvanog posetioca.
Devojka nije ustuknula. U jednom dahu je ispricala sta zeli, ubedljivo iznoseci sve razloge zbog kojih smatra da g-dja Simic treba da pristane na razgovor. Na kraju je, izmorena brzim i vatrenim govorom, zacutala. Zavladala je potpuna tisina. Starica je pazljivo proucavala devojku, rukama naslonjena na svoj stap. Ziv, izrazajan pogled nije se slagao sa njenim naboranim licem i ugaslim pokretima. Taj pogled je uznemiravao devojku i ona se pomerila. Prekrstila je ruke na ledjima, kao da je time zelela da zaustavi nadolazece drhtanje.
Muk je trajao i kada je starica okrenula glavu ka prozoru, smestenom visoko gore, blizu tavanice. Kroz mutno, ko zna kada ocisceno, staklo probijala se meka dnevna svetlost. Staricine krupne i spokojne oci pratile su trag svetlosnog zraka po sasusenoj boji prozorskog okvira, po mesinganoj kvaci i razapetoj paukovoj mrezi, po skorcaloj mrlji zemlje, smestenoj u dnu nevelikog prozorskog otvora. Jedini sum u sobi je bio sum vetra koji je strujao tamo, spolja, kroz najvise grane visokih bagremova, zasadjenih oko Zavoda u nekoliko redova. Prateci njegov ritam, starica je pocela lagano, jedva primetno, da se njise.
U jednom trenutku, na ogromno iznenadjenje devojke, starica je progovorila. Na pocetku je to bio tih, jedva cujan govor. Kasnije, reci su stizale jedna drugu, secanja su se redjala a glas je postajao tvrdji i oporiji. Samo su staricine oci sve vreme bile iste – odsutne, snene, nekako cudno uronjene u, samo njoj, poznat svet.
Ovaj susret se jos nekoliko puta ponovio. Na njemu, u potpunoj tisini nevelike podrumske prostorije, dominirao je staricin ujednacen glas. Povremeni huk vetra bio je jedini sum koji je dopirao spolja.

 

Svoju prvu viziju dozivela sam veoma rano, pre desete godine. Bilo je to jednog toplog, majskog dana daleke ’21. godine u mom domu, u prostranoj, bujnim zelenilom okruzenoj, vili na padini brda, bas u trenutku kada su dve sale za prijem pocele da prekrivaju prve seni nadolazeceg sumraka.
Stajala sam ispred masivnog ormara sa polukruznim staklenim vratima boje dima i razgledala sam skupocene porcelanske servise iz Engleske i Ceske, pola veka stare kristalne case iz Venecije, raznih oblika i velicina, srebrne i pozlacene escajge cuvenih firmi Guy Degren, Letange Remy, Cristofle i Villeroy & Boch za 6, 12 i 24 osobe. Bile su tu i holandske porcelanske figurice ljudi i zivotinja, cija je unikatnost, cesto mi je majka naglasavala, posebno cenjena.
Secam se, bilo mi je dosadno. Premestala sam se sa noge na nogu, nezainteresovano sam kruzila pogledom po brojnim, svecano obucenim, zvanicama i, preplavljena njihovim dokonim zamorom, zagledala sam se u tanani i vijugavi plamen svece smestene u srebrnom svecnjaku na sredini teskog, mastovito izrezbarenog trpezarijskog stola. Jasna slika u kojoj sam prepoznala sebe dok sedim za klavirom i sviram snazno me je potresla. Cak sam na kratko cula i melodiju koja se odvajala od instrumenta i vijugavo se pela ka polukruznoj, brojnim ukrasima od gipsa, uradjenoj tavanici.
Od tada su ovakve vizije u plamenu sveca postale ceste u mom zivotu. Pratile su me kroz Klasicnu gimnaziju i muzicku skolu u rodnom gradu, potom na Konzervatorijumu u Krakovu, gde sam ucila klavir, kao i u zrelim godinama, posebno pre znacajnih koncerata. Brzo sam se navikla na ta bludeca, poput mehura krhka i prozracna providjenja. Nisu me vise plasila, niti uznemiravala. Njihovo postojanje sam prihvatila kao sasvim prirodan produzetak sopstvenog dozivljaja stvari i pojava oko sebe. Vremenom, razvila sam pravi mali ritual. Njime sam uspevala da u sebi prizovem uvek isto stanje koje me je dovodilo do novih vizija. Tumaceci ih, jasno sam uocavala sta ce mi se dogoditi...
Bilo je to u prolece ’37. Moj prvi samostalni koncert! Zivela sam za njega. A tek moji roditelji...! Puni ponosa, srece i, za njih, neocekivanog poleta utrkivali su se u poklonima i iznenadjenjima. Nisu zalili ni trud, ni novac... Samo da meni ugode... Evo, ova haljina kraj kreveta. Nju sam dobila za taj dan. Sila su je tri vrhunska majstora iz Budima. Cipku je majka nabavila iz Malage a plavu svilu iz Lombardije, u Italiji. I ukrasno kamenje je iz dalekih krajeva. Ovi biseri... tu, oko okovratnika... sa Malte su, a dva reda zada i safira su sa Dalekog istoka. Malezija ili Kina...? Zaboravila sam... Ni konac nije nas. Kupljen je u Engleskoj. Sada je oronula, ali pod prstima jos uvek budi utisak mekoce. Kako nezno naleze na kozu...! Bila je radost nositi je. Ta slika sa leve strane, pored buketa... Ona je sa mog prvog koncerta...
I danas, toliko godina kasnije, jasno se secam svakog detalja. Sedela sam sama u garderobi, okruzena ogledalima i ogromnim buketima cveca. Osluskivala sam, ne progovarajuci ni jednu rec. Onako napeta, sa sledjenim licem (posebno vilicama) i ukocenim prstima cinilo mi se da sebe mogu da vidim sa strane. I kasnije, dok sam se penjala ka bini, nije me napustalo to osecanje. Jasno sam videla sebe kako pridrzavam ovu haljinu, kako koracam preko tamnih dasaka na bini, kako zaobilazim pukotinu na podu, iako je bila neznatna, jedva uocljiva, kako podizem pogled i suocavam se sa prepunom salom i balkonima, smestenim u dva polukruzna reda, kako na momente posrcem pod vrelinom daha i uzarenih pogleda tolikih posetilaca, kako me zaslepljuju reflektori, smesteni blizu tavanice pa dodirom ruke jedva pronalazim klavir, kako sedam i – ne pomeram se. Cinilo mi se da ja, tamo, za klavirom, sa polozenim rukama na kolenima, zatvorenih ociju i naglaseno ispravljenih ledja, uopste i ne disem. Sva sam se pretvorila u uvo, loveci u nastaloj tisini bilo kakav sum. Neko je procistio grlo u dnu sale, sa desne strane. To isto je neko ucinio na balkonu. I, potom – muk. Iscekivanje je lebdelo u vazduhu i ja sam osecala kako pocinje, poput stene, da me pritiska, jos vise zatvara i ledi. Znala sam da moram podici ruke i krenuti. Znala sam i da to svi sa paznjom iscekuju. Bas kao sto sam znala da je moja nepokretnost nedopustiva.
Otvorila sam oci, vec videci reakciju svih. Uzasnutost, osuda... prezir mogli su da naidju u svakom trenutku. Ocajna, lagano sam podizala pogled ka maloj svetiljci, smestenoj na zidu, iza zavese portala. Njena slaba svetlost se razlomila i, kroz iskricavi blesak, ja sam nazrela siluetu vizije iz prethodne noci: u svojoj sobi, u plamenu svece gledala sam sebe za klavirom dok sviram cisto i jasno. I to je bilo presudno. Neka sila me je povukla i ja sam se nagla napred, pruzila sam ruke i zapocela sam.
Jednim zamahom, melodija je razvejala moju sputanost. Kao carolijom, uspela je da me probudi i dozove sebi. Tu, na samom startu, slomila je kocnice koje sam ko zna kada sebi nametnula, iznoseci na povrsinu sve ono sto ja jesam u svojoj biti.
Ucinila je to tako zestoko da sam se i sama trgla. Najednom, umesto gluve tisine prasnjavih hodnika, oronulih sala prepunih oporih mirisa u kojima sam vezbala, umesto natmurenosti umornih profesora i sitnicavosti mnogih ljudi kojima sam bila okruzena, njihovog medjusobnog dokonog optuzivanja i ponovnog mirenja – umesto svih tih dana ispunjenih skucenim prostorima, jalovim susretima, povrsnim i slatkorecivim ljudima, po prvi put sam osecala nesto uistinu lepo. Cisto i svetlo. Toplo i nezno. I, istovremeno, tako jednostavno.
Tom osecanju sam se predala do kraja.
Kako je koncert tekao, tako sam krajickom svesti jos uvek mogla da pratim svoje pokrete. Potom se i to izgubilo. Negde u maglini nestali su jasni obrisi sale, razvejala se granica vremena koje je proticalo i ja sam ugledala sebe kako pratim uvis spiralu koju je muzika stvarala. Ustreptala i ponesena, plutala sam prostorom, prozeta blestavilom i toplinom, bas kao kad se vode ljeskaju na suncu. I to je tako trajalo... i trajalo, sve do poslednjeg tona. Sa melodijom koja je jenjavala, dosla sam sebi. Spustila sam ruke u krilo i umirila sam se. Nisam imala snage ni za najmanji pokret.
U sali je bila potpuna tisina. Niko se nije pomerao. Cak se ni, tako uobicajeno, nakasljavanje nije culo. A onda je provalio aplauz. Dug... snazan... I sada odjekuje u meni.
Koncerti su se redjali. Isla sam iz sale u salu, iz grada u grad, iz jednog kraja Evrope u drugi. Zivot je bio tacno onakav kakav sam oduvek zelela da bude. Iznenada, sve je prestalo. Naglo. Sa prvim bitkama znala sam da je vreme da se vratim kuci.
Nastupili su teski dani. Strah, glad, neizvesnost. U nasoj vili na padini brda boravili smo samo otac, majka i ja. Ostalo osoblje se, bez reci objasnjenja ili pozdrava, razbezalo. Tesko smo se snalazili, dovijajuci se na najrazlicitije nacine da dodjemo do ogreva, hrane i sveca. Topla leta su smenjivale zime. Glasine su se mnozile i postajale sve strasnije a nas troje je cuteci podnosilo uzas koji nas je zadesio. Pazljivo smo se trudili da ne opteretimo jedni druge svojim sumnjama, nemirima, strahovima. Nismo ni slutili da je to tek pocetak.
Bilo je to u kasnim satima, jedne pozne novembarske veceri, dva dana pre prestanka rata. Na ulicama naseg grada borbe su bile tako zestoke da je sve odzvanjalo i treslo se. Ja i majka se nismo usudjivale da izadjemo iz kuce. Otac se jos nije vracao i nas dve, scucurene u uglu velikog salona, napeto smo iscekivale njegov dolazak. Drzeci se za ruke, trzale smo se na svaki udar razornih topovskih granata. A one su padale, cinilo nam se, sve blize i to u pravim kanonadama. Vazduh su parali i bezbrojni rafali, zavijanje sirena, bolni urlici. Ledjima naslonjeni na hladan zid, naviklim uvom smo odredjivale njihove pravce.
Sve cesce smo osecale kako kuca podrhtava. Iako izdvojena, medju visokim cetinarima, tresla se od tolikih obliznjih udara. Bilo je pitanje vremena kada ce se obrusiti i pasti, ali nas dve smo i dalje tvrdoglavo ostajale unutra. Svetlo nebo usred ponoci, stvoreno od nebrojeno mnogo eksplozija, bilo je strasniji prizor od ciste sobe koja je mogla postati zgariste.
U jednom momentu, majka nije mogla vise da izdrzi i zatrazila je da upalim svece. Iako je to bilo strogo zabranjeno, navukla sam teske, plisane zavese i spustila sam svece na pod, nekoliko koraka dalje od mesta na kome smo sedele. Znala sam da ce joj svetlost pomoci da se ne izgubi.
U potpunom mraku prostrane sobe, svetlost tri svece stvorila je na majcinoj tananoj figuri neobicnu igru. To treperavo kolo posebno je bilo izrazeno na njenom bledom, nepomicnom licu, kao i po dugim, lepo izvajanim sakama koje su se nervozno okretale na krilu.
U neko doba potpuno sam se primirila. Jeka zaglusujuce bitke izgubila se u pozadini, a ja sam osluskivala sopstvene damare. Minuti su prolazili. Svoju paznju sam vezala za jednu svecu. Pogledom sam klizila po obodima njenog drhtavog, lelujavog plamena. Uranjala sam u srediste ovalne svetlosne kupe, jasno zapazajuci svetloplave, pa rumene, zute nijanse. Zainteresovano sam pratila i povremene iskrice koje su iskakale iz vatrenog zarista pa se brzo gasile u hladnoci okolnog prostora... Sve je bilo tu, na svom mestu, jasno i prepoznatljivo...
Zatvorila sam oci, dopustajuci okolnoj modrini da me preplavi, da me prozme i uznese do belih zidnih povrsina, do, gustim nocnim senima, zagusenih uglova, do kosih krovova. Soba se pokrenula, prvo lagano, potom sve brze i upornije, snaznije i zivlje, dok se predmeti u njoj nisu rastocili u uske, gipke zmijolike obruce pa se zakotrljali po, uvek istoj, kruznoj putanji... U usima je zabubnjalo. U venama je krv snaznije zastrujala. I damari su se ubrzali, donoseci teske, pretece purpurne talase. Oni su nadolazili, medjusobno se preplitali i preklapali, na obodima su tonuli u neprozirnu tminu da bi iz nje iznova izronili. Na kraju su se slili u zestok kovitlac. On je besneo, potmulo tutnjao, nadimao se dok se, konacno, nije prosuo u hiljade delica. Tek tada sam bila spremna da vidim i iza linije vidljivih stvari.
Otvorila sam oci.
U pozadini drhtavog plamenog jezicka sredisnje svece spazila sam lelujavu siluetu. Kada je slika postala odredjenija, shvatila sam da sam ugledala oca okruzenog trojicom nepoznatih muskaraca. On je rukama pokusavao da zastiti lice, dok su ga oni grubo udarali na podu. Vec u sledecem momentu otac je lezao nepokretan. Potom, jake muske sake koje ga vuku za noge. Njegovo sklupcano telo na raskvasenoj zemlji. Potocic prljave vode koja se sliva niz kosu padinu sveze iskopane zemlje. Duga, dosadna kisa... I to je bilo sve... Slike su naglo prestale da se razaznaju.
U delicu sekunde sam postala svesna i sebe, i tvrdog poda na kome sam sedela, i plamena svece, majcinog slabasnog tela, potpunog muka koji nas je obuzeo. I strasni odjeci beskrajnih eksplozija su se vratili. U noci poslednjih trzaja razbesnele, razarajuce ratne stihije, uporno cuteci, razmisljala sam: “Kako spreciti neminovno?” Izlaz se nije nazirao.
Kad su dve nedelje kasnije u nasu kucu upali ljudi obuceni u duge, kozne mantile i kad su bez objasnjenja poveli sa sobom zapanjenog oca, znala sam da je vizija ozivela. Nisam se zacudila ni sto su nas danima odvodili na saslusanja, dovodeci nas pred teska metalna vrata koja su se uz skripu otvarala i sprovodeci nas kroz dvoriste i hodnike ciji su zidovi bili izresetani, oljusteni i nabrekli od vlage. “Kako mozes biti bez krivice kriv?”, uporno je ponavljala majka, ne shvatajuci sta je zadesilo. “Sta smo mi to ucinili da nas ovako mucno, satima, ispituju?” Ja nisam odgovarala. Moja jedina misao bila je vezana za sliku nepokretnog oca koju sam na momenat ugledala u plamenu svece.
Kad su nam ubrzo javili da je streljan, nisam se pokrenula. Ni kad su mi saopstili da me ceka sudjenje nisam reagovala. Mirno sam, bez i jedne izgovorene reci, otrpela tu javnu osudu, na kojoj je, pred bucnom masom, uz nebrojene uvredljive povike iza mojih ledja, dokazano da sam ‘trula jabuka koju treba izvaditi iz korpe pune zdravih’, da sam saradnik okupatora jer sam odrzala Bozicni koncert na samom pocetku rata i da, kao takva, ne smem da uzivam bilo kakva gradjanska prava. Samo su mi kolena na tren zadrhtala kad su nam saopstili da nam oduzimaju imovinu sa vilom na padini brda, ali sam se odmah sabrala. Izasle smo iz doma bez icega u rukama, ne gledajuci prisutne cinovnike i ne osvrcuci se.
Dve sobe koje smo uspele da iznajmimo nalazile su se u dnu slepe ulicice, blizu reke. Desetak stanova, svi od jednog ili dva sobicka, izlazili su na poplocano neveliko dvoriste sa cesmom u sredini i busenima trave izmedju kamenih ploca. Velika vlaga, koja je verovatno dolazila od podzemnih voda, donosila je sa sobom miris memle i bledozelenu plesan po zidovima. Dva kreveta, sto i nekoliko sklepanih stolica, starinski kredenac i sanduk od tamnog orahovog drveta u uglu bili su jedini namestaj. Nigde prekrivaca, nigde zavese niti tepiha. Samo izbledela jeftina slika dva jelena na obronku brda, nasuprot ulaznim vratima. I mnogo senki sred tog ogoljenog prostora.
Majka se tesko navikavala na novu okolinu. Sedeci po citav dan na krevetu, ogrnuta samo tankim cebetom, trzala se na svaki jaci sum. Nije mogla da shvati zasto komsije neprestano galame, dozivaju se i trce, zasto nema uglja u peci, zasto sedimo u mraku kad svi oko nas imaju svetla, zasto jedemo samo hleb star nekoliko dana, zasto nema ribe, mesa, pirinca ili, makar, tople proje, zasto moramo za svaku casu vode da izlazimo napolje, do cesme, iako je vetar danonocno nanosio sneg i kisu. Sve joj je bilo novo, strano i tako cudno. Pri kraju drugog meseca je prestala da zapitkuje. Zagledana u neveliki prozor pred sobom, lagano je kopnila.
Predala se pred sam dolazak proleca.
Osecajuci da joj je kraj blizu, negde u praskozorje, posle probdevene noci u kojoj je jedino mogla da prati jedva vidljive nocne seni, samo je uzdahnula, brzim, naviklim pokretom se prekrstila i, zagledavsi se u gust, krupan sneg koji je poceo da pada, jedva cujno je izgovorila: “Vidi ovaj sneg! Ko se nadao da bih i u ovom casu mogla biti ovako bogato nagradjena?!... Dobro je. Ja sam, ipak, srecan covek.” Posle toga, sa prvim nejasnim dnevnim svetlom je izdahnula. Otisla je sa ovog sveta tiho i neupadljivo, ali ispunjena blagim, toplim i vedrim osecanjima. Neko je i u poslednjim trenucima njenog zivota zeleo da ona bude spokojna.
Majcino mrsavo lice i drhtava, jedva izgovorena, molba da potrazim ocev grob pratila me je i na sahrani. Uzani put uz golo, smrznuto brdo sve do groblja. Celicno sivo nebo prevuceno sneznim oblacima i crnim pticama koje su, ostro kriceci, kruzile iznad male povorke. Skripa cipela po smrznutom sljunku i pucketanje leda duz puta. Topli dah koji se ledio u ostrom vazduhu. Zvuk tockova kola koji je nosio majcin sanduk. Tezak zvuk zemlje koja je padala po pokrovu. Upitni pogledi nekoliko rodjaka koji se nisu usudjivali da mi pridju. I Islednikov osmeh. (Pravi osmeh! Nisam se prevarila.) Prkosni, pobednicki stav coveka cije me je mrsavo, ispijeno lice poput senke pratilo od momenta odvodjenja oca.
Njegove prodorne, ispitivacke oci sam uocavala po hodnicima zgrade gde su nas saslusavali. On je bio naslonjen na zid sudnice, iza gomile koja je besno mahala rukama i bez ustezanja mi dobacivala pogrde. Njegovu siluetu sam par puta prepoznala u vlaznim i maglovitim vecerima dok sam samotno lutala kraj reke, usudjujuci se da, tek na kratko, udjem u neku sumornu konobu uz kej ne bih li se ugrejala soljom toplog caja. Okruzena zenskim podnadulim licima i njihovim opustenim telima, iznurenim pijanicama, sitnim kockarima i prevarantima, cutljivim samotnjacima i rasutim nesrecnicima, u tim zagusljivim poluosvetljenim prostorijama sam krisom, kroz pozutele prozorske zastore, posmatrala udaljenu Islednikovu siluetu kako stoji na suprotnoj strani ulice, pitajuci se kad ce odustati i ostaviti me na miru. Vreme je pokazalo koliko je ta moja nada bila uzaludna.
Posle majcine smrti sve se promenilo. Dosli su dani u kojima sam na svakom koraku dobijala potvrde svog novog polozaja. Prijatelji su nestali, brojni poznanici su skretali glave u stranu pri slucajnim susretima, koncertne dvorane su zatvorile vrata preda mnom, cak ni u muzickim i osnovnim skolama nije bilo mesta za pijanistu ciji je dosije u tajnoj policiji bio zaveden pod sifrom:

III/12-46; M.S. strog.pov.

Nedelje su prolazile a ja nisam pronasla posao ni kao prodavac, kurir, raznosac mleka, cak ni kao pomocnik u javnom kupatilu, gde su ljudi odlazili u nedostatku svojih tuseva i kada. Kad sam na kraju shvatila da iza mene, kod svakog pojedinacno, dolaze nepoznata lica raspitujuci se o detaljima razgovora i sugerisuci odbijanje, prestala sam da bilo sta trazim. Zatvorila sam se u svoj novi stan, retko izlazeci samo po hleb i krompir. I tada sam pognute glave, laganim korakom prolazila kraj trosnih kuceraka na padini brda, s jedne strane okrenutih sirokoj reci a sa druge nagnutih ka starom gradskom jezgru sa visokim crkvenim tornjem u sredini. Nisam se obazirala na stalne svadje pijanih radnika, zaduzenih za istovar sljunka, mrkog uglja i drvene gradje, na premorene zene koje su se vracale sa teskog, danonocnog rada na pristanistu. Zagledana u oblo kamenje kojim su ulice bile poplocane, trudila sam se da se odrzim na nogama i da se najkracim putem vratim u svoju sobu.
Najteze su bile noci. Dugi, prazni sati sporo su prolazili a ja, pokrivena samo sarenim, ispranim cebetom i kaputom od crnog mohera, ulagala sam svu snagu da ozivim secanja. U ledenoj tmini poznih sati, pred mojim uzarenim pogledom su promicale tako zive i reljefne slike da sam, ne jednom, pruzala ruku ka njima ne bi li nekog, makar na tren, dodirnula. Izlet u okolini, divan suncan dan i moja malena saka u ocevoj ruci dok lagano setamo sumskim stazama. Divni miris oceve plave kosulje dok sedim u njegovom krilu, naslonjena na njegove siroke grudi. Majcini vesti prsti dok seku slavski kolac. Zvonki smeh roditelja dok, sedeci na belim bastenskim pletenim stolicama sa visokim kruznim naslonom, ispod razgranatog oraha, posmatraju kako otimam stap od naseg terijera. Iskricav ocev pogled i majcin topli stisak dok im pokazujem diplomu sa Konzervatorijuma. Blistav zvuk zvona u ranim nedeljnim jutrima. I svetlost, obilje svetlosti koja me budi u mojoj sobi.
Doslo je leto, prvo leto posle rata, zega i komarci su ispunili vazduh a moji, ionako retki izlasci, proredili su se. Kako su komsije iz dvorista primetile da ja sve redje donosim hranu – ne znam, tek, polako, bez mnogo suvisnih reci poceli su da me posecuju i, onako uzgred, da me ne povrede, ostavljali su soljicu secera ili kafe, uvijene komade proje i pite, a na tanjirima parcad ribe ili mesa. Nisam ih odbijala. Neukusna, svetla pirincana voda iscrpla je svu snagu iz mog tela i ja sam znala da tako ne mogu jos dugo. Ipak, teze i od te iscrpljenosti, bile su noci ispunjene brojnim hitrim, brzim, crnim bubama. Ni danas ne znam odakle su se stvorile. Pojavile su se iznenada i u tim vrelim, sparnim vecerima prestravljeno sam pratila nesmetanu trku te gamadi. Uzalud je bilo ubijati ih. Navirale su sa svih strana. I ispod dasaka poda, i spolja, ispod kucnog praga, i iz pukotina na zidovima. Nocima nisam spavala, drhteci u uglu od kreveta i sa rukama cvrsto obgrljenim oko kolena. U naraslom strahu, vec sam videla kako se citav pod prekriva crnim tepihom od te nemani, kako nadolazi, opkoljava me pa se penje uz krevet do mojih nogu, ruku, kose a ja, scucurena uz sam zid, nemam gde da uzmaknem. Cak sam sebe pocela da uveravam kako, u gluvoj tisini, nazirem zvuk nadolazeceg roja. A onda je, pri kraju leta, na samo Preobrazenje, sve prestalo. Crna gamad je nestala i ja sam konacno mogla da zaspim okrepljujucim snom.
Sa prvim jesenjim kisama i vlagom koja je pratila, desilo se nesto neobicno. Dok sam kupovala hleb u obliznjoj pekari, prisao mi je puniji muskarac 50-tih godina, sa ribom uvijenom u mastan papir i, ispod glasa, poverljivo, upitao da li mi je potreban posao. Trgla sam se i podozrivo sam ga pogledala. “Ako jeste”, nastavio je istim tonom, unoseci mi se u lice, “dodjite sutra u 9 na ovu adresu.” Potom je zurno izasao a ja sam, jos uvek ne verujuci svojim ocima, gledala cas u iskosena slova na grubom parcetu papira a cas u siluetu muskarca koji se krupnim koracima udaljavao.
I tako sam dobila posao. Sledecih nekoliko godina sam bila zaduzena za odrzavanje javnog WC u parku, smestenog kraj male fontane sa nezgrapnom figurom devojke – sirene u sredini. Imala sam dovoljno vremena za razmisljanje, zagledana u sveze okreceni zid pred sobom unutar prostorije ili spolja, na stazi, okrenuta parku. Iako sam se otimala, misao mi se vracala na istu tacku, na moja obavezna javljanja nadleznim sluzbama.
Bio je to pravi mali ritual u kome se sve odvijalo po istom, jednom utvrdjenom redu. Dosla bih i, posle dugog stajanja u hodniku, neko bi me poveo do prostorije. Iako to nisu bile iste sobe, licile su po mnogim detaljima. Sivi, ispucali betonski zidovi. U sirokom, praznom prostoru samo sto i dve stolice. Resetke na prozorima. U cosku, zardjale cevi koje idu od poda do tavanice, ocigledno se produzujuci na sledecim spratovima. Tragovi krvavih mrlja po podu, nesto bledji na stolu. Guste senke u uglovima. I sablasna tisina. Sedeci satima na stolici i cekajuci da se neko pojavi, mogla sam da cujem ubrzane otkucaje sopstvenog srca kako se sire prostorom i ispunjavaju citavu sobu. Stisavala sam ih dubokim udisanjem, cvrstim stiskom isprepletenih prstiju, ozivljavanjem davnih dogadjaja. I, uspevalo je. Dok su se damari ujednacavali, ja sam sa ocem ponovo u crkvi. Rano uskrsnje jutro, prohladno a svetlo. Ja u novom kaputicu boje tresnje. Brojne upaljene svece pucketaju, mrak se podize u visinu a umirujuci glas svestenika pada po pognutim glavama prisutnih ljudi. Divna liturgijska muzika pluta izmedju stubova, pa se uzdize do prvih fresaka, i vise, do oslikanih kruznih svodova, i vise, do blistavih suncevih zraka i kristalne plaveti aprilskog neba. Ja jos manja sa ocem ispred kamina nase kuce. Sedim na podu a oceva ruka miruje u mojoj kosi, dok cuteci gledamo razigrane plamenove. Skladni ton nadahnutog sviranja dok vezbam u mojoj sobici u potkrovlju, smestenoj u neposrednoj blizini zgrade Konzervatorijuma, moja sreca zbog postignutog uspeha i oci ispunjene toplinom. I ocev glas. Topao. Barsunast. Na momente neocekivano dubok.
Upadali su naglo, uz bucno otvaranje vrata. Trgla bih se i sve bi u meni odskocilo, ali se nisam osvrtala da vidim onog ko bi usao. Pogled sam podizala tek kad bi stali ispred mene, sa suprotne strane stola. Zanimljivo kako su sva ta lica bila slicna. Ostre crte cela, brada i vilica. Celicno hladni glasovi. I oci, ispitivacke, poluzatvorene, pune sumnji i optuzivanja. Jednom se pojavio i on, Islednik. Bacio je fasciklu na sto i ja sam mogla u levom gornjem uglu da vidim: III/12-46; M.S. strog. pov. Ubrzo, on je otvorio zute korice pa ih je ponovo zatvorio i, posle krace pauze, zapoceo je da mi postavlja pitanja koja sam toliko puta do tada cula od njegovih prethodnika. Koga sam sretala na studijama u inostranstvu? Ko mi je bio veza sa stranim obavestajnim sluzbama? Sa kim je otac u toku rata saradjivao? Koji nemacki generali su dolazili u nasu vilu? Kakva je bila moja uloga u svemu tome? Zasto sam svirala na javnom koncertu u toku okupacije? I sve tako u krug. Uzaludno je bilo sto sam sve uporno odbijala, uvek iznova zapanjena cinjenicom da su se takve ideje rodile u tim nepoznatim ljudima. Uzaludno sam objasnjavala i da moj otac nikada, ponavljam, nikada nije imao bilo kakav kontakt sa vojskama. Uzalud sam naglasavala da je mene oduvek zanimala samo muzika. Prezriv osmeh i gruba naredba za sledece vidjenje bili su jedini odgovor.
Secam se, jednom sam se usudila da upitam za grob mog oca. Nastala je mukla tisina. Obradovana cutanjem, brzo sam dodala kako bih volela da sahranim oca u porodicnu grobnicu. Tada bih mogla da mu odnesem cvece na grob, da upalim svecu... Presekao me je glas ostar kao mac. To je nemoguce. Za neprijatelje naroda i napretka tako nesto ne postoji. Neka upamtim to, ako zelim da docekam sledeci dan. Potom, brzi koraci crnih cizama, uskih i visokih do kolena. Vrata koja se bucno zatvaraju. Odjek treska koji jos neko vreme odzvanja u meni. I ja koja ustajem, tako umorna i teska.
Dok sam se kasnije vracala u moje dve sobe na kraju kratke ulice, posmatrala sam mutnu vodu nadosle reke po kojoj su padale brojne kisne kapi. Hodala sam lagano, sa rukama u dzepovima mantila, ne osecajuci ni hladan vetar, ni mokru odecu, ni cvokotanje svoje vilice. Olovnosivo nebo bilo je spusteno tik do mog temena, ali ni to mi vise nije smetalo. Hodala sam, i hodala, bez misli, bez ikakvog bola, cak i bez ikakvog osecaja. Kad sam konacno usla u svoj stan, legla sam i sledecih nekoliko nedelja nisam ustajala. Do mene su dopirali povremeni oprezni razgovori komsija koji su se naginjali nada mnom, buka dece koja je jurila po dvoristu, radio prenosi udarnickih akcija i takmicenja sirom zemlje, prepuni poklica i poletnih pesama. Ja nisam reagovala.
Trgla sam se iznenada i bez ikakvog povoda. Bila je noc. Puni mesec je blistao u uglu prozora. Pogledala sam oko sebe, ustala sam i upalila svecu. Gluvu tisinu je jedino poremetio zvuk brodske sirene. Dolazio je sa reke. Popila sam casu vode, umila sam se i sela na ivicu kreveta. Gledajuci u lelujavi plamen, lagano sam se klatila napred-nazad, svesna okolnog mira i nepokretnosti. Znala sam, sve iznova moze da se vrati u svoj tok. “Dobro je”, saputala sam. “Sve je dobro.”
Vreme je prolazilo i ja sam pocela da verujem da ce zaboraviti na mene. Proslo je pet godina od zavrsetka rata i bilo mi je nelogicno da ce i dalje sve biti po starom. Dva dogadjaja koja su se desila u razmaku od par meseci jasno su mi rekli koliko sam bila u zabludi.
To leto je upamceno po sparini. Zestoke vrucine su isusile vazduh i moje komsije iz dvorista su sve cesce slobodne sate provodile na reci. Samo sam ja ostajala nad knjigom, osluskujuci retke udaljene zvuke. Jedne veceri su i mene poveli. Punacka zena, smestena sa troje dece u dve sobe, druga vrata od mojih, u sumrak je upala kod mene i, drzeci obe ruke na sirokim bokovima, samo je kratko naredila da se spremim. “Vecito si sama, udubljena u te tvoje knjige”, ljutito je praskala. “To vise tako ne moze.” Znala sam da je uzaludno da joj se suprotstavljam i zato sam krenula.
Njen muz, majstor na brodovima u obliznjoj luci, na suprotnoj obali je sagradio kucicu i te noci je priredio slavlje ispred nje. Meso se peklo na velikoj vatri, zene su sipale rakiju i vino a deca su se gurala oko lopte na poljani, tu, ispred sumarka. Ja sam sedela na deblu, po prvi put sam jela toplu kobasicu skinutu sa stapa i pecenu nad ogromnom vatrom, slusala sam sale, povremeno sam gledala mirnu vodu koja je tekla na nekoliko koraka od mene i, na moje ogromno iznenadjenje, smejala sam se. Nikada do tada nisam toliko dugo sedela sa ovim svetom i mozda zato mi je sve kod njih bilo zanimljivo. Bili su opusteni, iako sam znala da tesko zive. Bili su i veseli, nasmejani, srecni. Bili su sve ono sto je meni toliko nedostajalo. Dok sam ispijala gusto crno vino, dok sam tapsala igracima oko vatre, dok sam se smejala salama, razmisljala sam koliko je dobro sto sam tu. I sto jos uvek ima ovakvih ljudi.
Ubrzo je stigao odgovor. Vracajuci se kuci, na suprotnoj strani ulice mi se ucinilo da vidim coveka iz pekare koji mi je onako cudno ponudio posao. Namestao je kacket tako da mu je lice bilo delom zaklonjeno, ali ja sam znala da je to on. U dvoristu sam zatekla punacku komsinicu. Samo mi je brzo, ispod glasa, saopstila da joj je muz upucen na rad. “Ko zna kad ce ponovo biti kod kuce... Kad ce ga pustiti...”, dodala je i odmah pobegla u svoj stan. Nije mi bilo jasno odakle dolazi ta promena. Sve je bilo tako naglo. Setila sam se coveka iz pekare i zelela sam da upitam da li je to on dolazio i doneo te vesti, ali komsinica vise nije zelela da prica o tome. Danas znam da je ova moja sumnja bila tacna. Oni su to ucinili. Odvojili su coveka od porodice, uputili su ga na tezak rad ne bi li shvatio sta sme a sta ne sme da cini.
Dogadjaj sa mojim prijateljem bibliotekarom nekoliko meseci kasnije mi je to pokazao.
Sa njim sam se upoznala odlazeci u biblioteku. Sve vreme mi je knjiga bila jedino drustvo i vremenom nas dvoje smo poceli da pricamo. Prvo o knjigama i piscima, potom o epohama o kojima su knjige govorile a na kraju o nama dvoma. Bio je to usamljen, stidljiv covek i pored svojih 40 godina, sakriven od sveta iza polica sa knjigama. I njegov stan je bio slican biblioteci. Nekoliko sobica je bilo prenatrpano knjigama. Lezale su svuda. Po policama, stolovima, po podu, cak i u kuhinji, na kredencu. Sve je u tom stanu bilo nekako staro. I iskrzani namestaj, i pozuteli tepih na podu, i abazur na lampama. Pa opet, tu sam se osecala prijatno. Scucurena u uglu dvoseda ispijala sam topli caj, preko ramena sam kroz koncane zavese posmatrala ulicu u kojoj je vetar raznosio poslednje lisce sa drveca i, posle toliko vremena, sa radija sam slusala muziku. Sonate, delovi klavirskih koncerata, etide... Nekako je bilo prirodno da mu sve ispricam. Slusao je pazljivo i potom je odmah, vidno uzbudjen, poceo da pravi planove. On ce videti sa nekim ljudima koje zna da predjem u biblioteku. Nedopustivo je da i dalje ostanem u parku. I ja sam samo oprezno klimnula glavom, obecavsi mu da cu navratiti iduce nedelje. Nadao se da ce vec tada imati dobre vesti.
Navratila sam u dogovoreno vreme, ne zato sto sam nesto ocekivala vec sto nisam zelela da ga povredim. Umesto njega docekala me je gazdarica. Njen stanar je nestao. Ona ne zna gde je, kao ni sta se sa njim dogodilo. “Ni kiriju, cak, nije platio”, ogorceno je promrmljala dok je zustro krpom trljala ulazna vrata.
Ja sam cutala, zagledana u njeno bledo, mrsavo lice, u stisnute usne i sedu kosu. I pored njene oporosti, usudila sam se da je upitam da mi otvori vrata njegovog stana. Ne znam zasto, ali ucinila je to bez mnogo opiranja. Hodala sam izmedju knjiga pazljivo zagledajuci svaki detalj. Keks na tanjiricu i neispijena solja kafe rekli su mi da je morao negde da ode. Neokrunjeni pepeo u pepeljari mi je potvrdio da je ostavio i tek upaljenu cigaretu. A onda sam ugledala tabakeru. Srebrna, sa ugraviranim crtezom. Odmah sam je prepoznala. Inspektor je vrteo medju prstima u onom susretu, pri ispitivanju.
U momentu sam znala sta se desilo mom prijatelju bibliotekaru.
Nekako u to vreme se zbio jos jedan dogadjaj.
Posle duge pauze ponovo sam ugledala slike u plamenu svece. U njima sam videla sebe kako zatvaram prozor, kako nezgodno stajem, okliznem se i u padu lomim mali prst na desnoj ruci. Ove slike su me prestrasile. Nocima nisam mogla da spavam, razmisljajuci kako bi takav dogadjaj konacno ucinio da vise ne sviram. Jer, sve vreme, bila sam uverena da cu (mozda, veoma brzo?) ponovo sesti za klavir. Slomljeni prst bi znacio kraj.
I – desilo se.
Doista sam ga slomila. Onako kako sam u plamenu svece nazrela.
To je bila poslednja kap. Danima sam lutala unaokolo, iako je sneg sve zavejao a hladnoca se uvlacila u kosti. Duz obale su bile rasute velike kamene gromade i manje gomile oblog, sitnijeg kamenja. Uz njih su stidljivo virile smezurane, smrznute stabljike letnjeg cveca.
U daljini, duz isturenog oboda, reka se zaledila u sirokom pojasu od desetak metara. Kad sam jednog ledenog jutra, u tom zaledjenom vrbaku ugledala belu caplju sa neprirodnim polozajem vrata i glavom ovlas polozenom uz trup, samo sam pretrnula. Zagledana u to zarobljeno telo uginule ptice kako strci na ravnoj, ledenoj ploci uz nekoliko stabljika sevara, pomislila sam: “To je to... Cemu dalje...?”
U tom casu je preko jezera dunuo jedva primetan vetric i ja sam se ponovo stresla. Dok sam se teskim korakom uputila kuci, nisam vise obracala paznju na modroplavu vodu. Ostavila sam vetru da guzva njenu, do tada glatku povrsinu i da podize niske talase. Mene je cekao ledeno hladan mir moje sobe.
Medjutim, nase zelje se retko ostvaruju. To je tako. I ova moja se nije ispunila. Nastavila sam da docekujem nove dane, da odlazim u park i da lezem svake noci. Bez misli, bez reci, bez bilo kakve potrebe. Sem jedne – da me nema i da se taj krug, u koji sam ko zna zasto upala, jednom konacno zavrsi.
Dani su tekli jedan nalik na drugi.
Negde na prelazu u leto, lutajuci ulicama, nasla sam se ispred jednog plakata. Zastala sam. Bio je to poziv na koncert. Mocart, Koncert br.23 A-dur KV.488. Ne razmisljajuci mnogo, usla sam. I, kao uvek do tada, muzika je ucinila cudo. Gledajuci u jednu tacku na podijumu, prepustila sam se melodiji i ona je sirokim zamahom razvejala svu moju zatvorenost i obamrlost. Nisam mogla da verujem. Posle toliko dana ponovo sam se osetila zivom. Disala sam bez osecanja krivice. Upijala sam toliku lepotu bez zelje da zatvorim oci i da sve oko mene nestane. Osecala sam i toplotu koja me je grejala, mekocu plisa na naslonu stolice koji je tako prijao pod rukom... Bilo je to divno i okrepljujuce iskustvo.
U tom casu nisam znala da me necije oci budno prate. Njegovo pitanje o koncertu na samom izlazu u prvom trenu mi je bilo sumnjivo. Vec sledeceg momenta, sumnja je nestala. Nije se javila ni kad se ispostavilo da idemo u istom pravcu, tako da je mogao da me otprati. Muzika je jos odzvanjala u meni i ja nisam bila sposobna za bilo kakvo zatvaranje.
Vreme je pokazalo da sam dobro postupila. On je usao u moj zivot nenametljivo, tako da nisam imala vremena da uzmaknem. Ili to jednostavno nisam zelela.
Sve cesce smo zajedno setali duz reke, pricajuci i satima hodajuci. U stvari, uglavnom je on pricao a ja sam slusala, pazljivo posmatrajuci njegovo lice. Ponekad smo se zadrzavali kraj oborenog debla, osluskujuci zvuke nadolazeceg sumraka i bacajuci malene oblutke u mirnu, siroku reku. “Voda reke koja protice prva je koja dolazi i poslednja koja odlazi”, znao je da ponovi izreku, zapisanu ko zna kada i u kom trenutku. Ponekad smo zalazili i u oronule konobe na doku. Casa vina, tek isprzene girice i tople, smirujuce reci. Vreme kao da je ponovo nastavilo da tece.
Sa prvim jesenjim danima predlozio mi je da nadjemo stan i da se preselimo. Kako sam mogla da mu kazem da nam to nece uspeti? Da nam oni to nece dozvoliti? Do tada ni jednom recju nisam pomenula moje godine provedene u porodicnoj vili, moje dane u malenom stancicu kraj reke. Trudila sam se i da ne primeti kako se stalno ispitivacki okrecem ne bih li otkrila da li nas prate. (Znala sam da nas sve vreme, na svakom koraku budno posmatraju. Znala sam i da se u onoj zutoj fascikli na Islednikovom stolu redjaju izvestaji, fotografije, svedocenja.) Posle svega, nisam mogla da zamislim kako dopustaju da sve tece svojim tokom.
Na moje ogromno iznenadjenje, dopustili su.
I nas dvoje smo se uselili u nov, svetao i suv stan. Licio je na pravu oazu.
Ubrzo je za mene nastala jos jedna promena. Ne govoreci nista unapred, moj muz je jedno popodne samo banuo sa radnicima i uneo klavir. “Vise neces odlaziti u park”, rekao je drzeci me obema rukama za ramena. “Sa klavirom u kuci, moci ces da dajes casove.” I tako sam se vratila muzici.
Vreme je neosetno prolazilo, moja obavezna javljanja nadleznim sluzbama su prestala i ja sam postala uverena da su oni, tamo negde, u nekim prostorijama, odlucili da stave tacku na citavu moju pricu. Ni Islednika nisam vise vidjala. To je ucinilo da poverujem kako se desilo nesto nevidjeno. “U zivotu, cuda se desavaju”, ponavljala sam sebi. “Zasto se jedno takvo ogromno cudo ne bi i meni desilo?” Moj zivot mi je bio ponovo vracen.
Ziveli smo tiho i jednostavno. Ja sam nekoliko puta nedeljno imala casove a on je odlazio oko devet i vracao se kasno. Nismo mnogo izlazili. Poneki koncert, pozorisna predstava, poneko pice u zabacenim kafanama. I mnogo setnje. Oko reke, po obliznjim brdima, daleko od ljudi i njihovih reci i pogleda.
Za mene, sve je lagano, sasvim lagano pocelo da dobija svoj oblik i punocu.
Prva sumnja se zacela dve godine kasnije. Zureci ulicom da se nadjem sa njim ispred bioskopa, ugledala sam dve siluete ispod ogromne krosnje kestena. Stajali su i razgovarali. I pored polumraka nadolazece veceri, prepoznala sam muzevljevo lice. Drugi je bio okrenut ledjima. Vec sledeceg trenutka sam zastala. Islednik! Sledila sam se, ne verujuci svojim ocima. Njih dvojica se poznaju. Od kada? Kako? I, sta to sada pricaju? Da li mu to Islednik daje uputstva? Ili njih dvojica...? Dalje se nisam usudjivala ni da mislim. Samo sam stajala i nemo ih posmatrala.
Nije proslo mnogo vremena a Islednik se udaljio. Senke su ga odmah sakrile tako da ga nisam vise mogla pratiti pogledom. Udahnuvsi duboko, prisla sam svom muzu. Ni rec mi nije rekao o prethodnom susretu. Gledao me je svojim svetlim, nasmejanim ocima i ja sam osetila kako me njegova ogromna, razoruzavajuca iskrenost ponovo obujmljuje. Sve je bilo uobicajeno. Pozdrav, blistav osmeh, mir kojim je zracio. “Da li je moguce da sam se prevarila?! Mozda je sve samo slucaj...? Znaju se, ali samo onako... Kao toliki ljudi u gradu. Da. Mora biti da je tako”, letelo mi je kroz glavu dok smo ulazili u bioskopsku salu. Ne moze se biti uz nekog sa balastom sumnje na ledjima.
Danas znam. Kad nesto u zivotu ne zelis da vidis, nikakvi znaci ti ne pomazu. Ja nisam htela istinu i sledecu deceniju mi smo ziveli u potpunom skladu. Dopunjujuci se i razumevajuci. On je bio tako pazljiv, pun topline i takta. Okruzio me je mirom, podsticao me je da se trgnem iz mog cemera i jada, nije mi dozvoljavao da ponovo utonem u svoja cutanja. Postao je srediste iz koga sam crpla svoju snagu, ona tacka iz koje izvire zelja da se nastavi dalje. Uprkos svemu. Uprkos svakome.
Svetle i divne godine.
Bili smo sami, upuceni jedno na drugo. I na svoj rad. Ja na casove klavira, on na svoje casove fizike u skoli. Mirno... ukradeno vreme. Zivot zna da bude milostiv kad dopusti da se nesto tako prozivi. Ma koliko retko i kratko bilo.
A bilo je kratko. Mnogo krace nego sto sam zelela.... nego sto je meni bilo potrebno. Sve je doslo naglo. Onako, kako se – cini mi se – samo meni oduvek desavalo.
Pocelo je na tom rucku.
Slavu mog oca smo uvek proslavljali tiho, samo nas dvoje, za svecano postavljenim stolom i posebno pripremljenim ruckom. (Naravno, slavili smo krisom od sveta i ostalih ljudi. Slava je bila zaostali elemenat jednog prevazidjenog drustva i slaviti je, znacilo je samo jedno – navuci na sebe nevolje.)
Uvek sam se trudila da taj dan bude nalik na dane u porodicnoj vili. Slavski kolac na sredini stola, onakav kakav je moja majka mesila i pekla. Ista jela, sitni kolaci, isto, crno, vino... Sve servirano onako kako smo to cinili kad sam bila mala a mi svi na okupu. Znala sam da on nije postavljao pitanje sto i ocevu slavu slavimo pored njegove. Bio je svestan da mi je tako lakse. Godine su prosle, ali bol zbog oceve smrti i dalje nije jenjavao.
Popila sam dosta vina, iznela sam i kolace i, taman kad sam htela da odnesem tanjire, ponovo su se javile moje vizije u plamenu svece. Posle toliko vremena, pred ocima mi je zalelujala slika u kojoj sam prepoznala sebe kako prevrcem papire po muzevljevom stolu u susednoj sobi, kako pronalazim fascikle i u njima puno papira ispisanih njegovom rukom. Potom sam ugledala njega na njegovoj omiljenoj fotelji, usnulog, sa glavom pognutom na prsa. Toliko sam se prestrasila da sam odskocila i ispustila tanjire. I casa vina se prevrnula, razbivsi se u komadice. Dok mi je krv bubnjala u usima a njegove izgovorene reci dopirale do mene kao iz ogromne daljine, izlomljene i umnogostrucene, posmatrala sam crveni beleg na, kao sneg, belom carsavu, njegovo bledo, zapanjeno lice i mislila sam: “ Zasto je sve ovako usporeno? Pa, samo u prostorima bez gravitacije postoje takvi pokreti. Dugi... lagani... smireni. Kao da nisu sa ovog sveta.” Nisam shvatila da je sve vec pocelo.
Kad je on otisao do skole, po prvi put sam pocela da preturam po njegovim stvarima. U donjoj fioci radnog stola, ispod gomile papira, nasla sam nekoliko fascikli i u njima rukopis. Ispisivao ga je on, necitko, sa mnogo inicijala i skracenica. Sve je licilo na neku zagonetku a ja sam, uprkos svemu, ipak razumela da je rec o ljudima koje sam znala. O onima koji su ziveli tu, oko nas, na par koraka od naseg praga. Naglo sam zaklopila korice. Nisam vise imala snage da mislim o onom sto sam vec slutila.
I bilo je tacno.
Kad se vratio, cuteci sam spustila fascikle ispred njega. Samo me je pogledao i, odgurnuvsi stolicu, ustao sa stola. Dugo je gledao kroz prozor. Ja sam sedela i nemo cekala da pocne.
Ne znam koliko je vremena proslo dok nije odlucio da progovori. Znam da se suton uvlacio u sobu i polako nas pokrivao tminom. Kad je konacno poceo da prica, glas mu je bio izmenjen. Tih, ujednacen, ali nekako taman, bez uobicajene mekoce. Nije zastajao. Nije napravio ni jednu pauzu. Rekao je sve sto je imao u jednom dahu, ne podizuci ali i ne spustajuci glas. Kao da se radi o nekoj svakidasnjoj, nezanimljivoj zgodi. “ Dakle, tako se ovakve stvari pricaju”, mislila sam, ali se nisam javljala niti pomerala.
Prisli su mi, poceo je, ubrzo po nasem poznanstvu. Raspitali su se sta to on ima sa mnom, kakve su mu namere, sta ce uciniti. Ubrzo su se vratili i ponudili dogovor. Sve sto zeli, on moze ostvariti. Dakle, ako me pita i ja pristanem, on moze da zivi sa mnom. U znak dobre volje, oni su bili spremni da mu nadju stan. (I nasli su ga. Stan u kome smo proveli nas zajednicki zivot, bio je njihovo vlasnistvo.) On bi dobio posao, govorili su, a i ja mogu da napustim moj, u parku. Samo... U zivotu uvek ima neko samo... On bi morao nesto da ucini za njih. Potrebne su im informacije. Sta ko u gradu misli, sta prica, sta cini. Neka se malo proseta, neka zadje u kafane, neka podje na sportske meceve. Kad zadobije poverenje, moze sve da izvuce iz ljudi. Neka se nista ne cudi. Oni moraju tako. Neprijatelj nikad ne miruje. On rovari iznutra i svoje saradnike nalazi na najneocekivanijim mestima.
Nije se dugo dvoumio. Znao je da nas nikad ne bi pustili da budemo zajedno, a on to nije mogao podneti. I tako je poceo. Polako. Pazljivo. Da ko ne primeti. Da, posebno ja, nesto ne primetim. Kad je zavrsio nastala je tisina. Ja sam cupkala ivicu malog jastuka koji mi je lezao u krilu i dvoumila sam se da li da progovorim. Ipak sam ga, jedva cujno, upitala da li je i o meni podnosio izvestaje. Nije nista rekao. Samo je stajao kraj prozora, i dalje zagledan u noc. Kad se konacno okrenuo, osvetljen slabom mesecevom svetloscu, ugledala sam tragove suza na njegovom licu.
Vise nismo govorili. On je izasao a ja sam i dalje sedela sa jastucetom u narucju, premisljajuci da li da krenem ili ne. Kad sam konacno odlucila, pocela sam da se pakujem. U nas jedini kofer boje peska moglo je da stane mnogo stvari, ali ja sam birala najnuznije. On je otvorio vrata i, cuteci, samo me je pratio pogledom. I danas se secam njegove ruke na mesinganoj kvaci, dzempera boje trulog lisca, njegovog bledila. I, narocito, bele vidljive linije oko usana. Kad sam zatvorila kofer, izasao je. Bez reci, bez osude, bez bilo kakvog pokreta.
Kasnije nisam mogla da se setim koliko sam se jos zadrzala u sobi. Deset minuta? Dvadeset? Mozda vise? Tek, kad sam izasla, ugledala sam ga u njegovoj fotelji, sa glavom pognutom na prsa. Nisam morala da prilazim. Znala sam da nije usnuo. Dok sam bila u sobi i skupljala poslednje sitnice, on je u potpunoj tisini noci, bez buke ili samosazaljenja, napustio i mene, i zivot. Stojeci u okviru vrata, sa koferom u jednoj i kaputom u drugoj ruci, osetila sam kako me probada ostar bol. Moj divni, jedini prijatelj je otisao. Posle 15 godina zajednickog zivota, ponovo sam ostala potpuno sama.
Prisla sam stolici i sela sam. Sati su prolazili a ja se nisam pomerala, zagledana u njegovo nepomicno telo. Najednom sam ustala, iz srednje fioke uzela srebrnu tabakeru i izasla u ledenu noc. Kad sam zakucala na Islednikova vrata, zvonik na gradskom trgu je otkucao dva sata posle ponoci.
Otvorio mi je on sam i ja sam, bez mnogo izvinjenja, usla unutra.
Stojeci na sredini velike sobe prenatrpane stilskim namestajem, brojnim ukrasima, kineskim vazama, slikama na zidu, skulpturom u uglu, debelim persijskim tepihom na podu, posmatrala sam njegovo namrsteno, pre vremena ostarilo lice. Visoko celo sa dve okomite bore. Umorne, otecene, podbule oci sa izrazitim podocnjacima. Tanka, tamna koza mlohavih kesica sa mrezom kapilara u dnu. Upali obrazi. I nesvakidasnje bledilo. Ni traga od onog coveka tako svetlog izraza na licu, izraza koji samo ljudi posveceni nekom plemenitom cilju imaju. “Godine su ucinile svoje”, pomislila sam. “A i njegova dela...”, nisam mogla da ne primetim gorko.
Kad mi se na trenutak ucinilo da se u uglu njegovih usana pojavio podrugljiv i izazovan, jedva primetan, osmeh pretrnula sam. “Nesto ce uciniti”, ponovo mi je prostrujalo kroz glavu i ja sam ustuknula. Ipak, nista se nije dogodilo. Islednik je i dalje stajao sa rukama u dzepovima kucnog ogrtaca i ispitivacki me je odmeravao.
Ja sam prekinula tisinu.
Nosena nekom, meni nepoznatom, energijom, povikala sam i optuzila ga... Za sve... I za ocev onakav kraj, i za majcin udes, i za potonje samotne godine. Kad sam, vec bez kontrole nad svojim glasom, uprla prst u pravcu svog stana, govoreci mu da sam ostavila nepomicnog muza, trgao se. Oci su mu blesnule nekom unutrasnjom vatrom a preko ravnodusnog lica preleteo je kratki trzaj. Dubokim, suvim glasom je izjavio kako on to nije znao. Jos je, razmislivsi malo, dodao: “Zao mi je...” i potom se okrenuo. Prisao je stocicu sa divnom mermernom plocom i iz kutije je uzeo cigaretu.
Muk u sobi je bio potpun.
Gledala sam u njegova, kao pod jakim udarcem, povijena ledja i najednom sam osetila kako u tom zatvorenom coveku kola pritajena, sapeta, mukla patnja, tolika da se u njoj gusio. Ona je trovala njegove dane, ona je – bila sam sigurna! – cak i misli o daljem zivotu cinila gorkim i nepodnosljivim iskusenjem. “I ovaj covek pod necim posrce”, sinulo mi je i ja sam osetila olaksanje. Po prvi put od kada sam upoznala Islednika, mislila sam o njemu kao o ljudskom bicu. Bila sam svedok obelodanjivanja njegovih tajni, tihih, u cutanju, sapetih muka (ma sta to znacilo) i za mene, to je bilo tako prijatno saznanje.
Prisla sam mu besumnim korakom, drzeci na dlanu srebrnu tabakeru koju sam pronasla kod svog prijatelja pre toliko godina i izgovorila sam: “Ovo je vase, ako se ne varam...”. On se okrenuo. Uzeo je tabakeru, pogledao je lep, ugraviran reljef i, prepoznavsi ga, samo je kratko odgovorio: ”A ja mislio da sam je izgubio… “ i, kao da se nista nije deslio, otisao je do prozora. Osvetlio ga je slap kosih mesecevih zraka.
Sa rukom jos uvek ispruzenom u vazduhu, zapanjeno sam ga posmatrala.
Preda mnom je bio covek koji je bez milosti uranjao u tudje zivote. U moj, pre svega. Osecala sam kako sve snaznije drhtim, sve teze disem. Svaki udisaj i izdisaj je bio pracen nekim tamnim, jedva cujnim, grlenim zvukom. I slabost u kolenima nije popustala. Stezuci u dzepu majcin krst, svim silama sam nastojala da ne posrnem i padnem na pod.
A onda je Islednik progovorio. Prisao je pepeljari, ugasio je cigaretu i ocito, ponovo miran i sabran, bez traga velike patnje koju sam samo nekoliko trenutaka ranije naslutila, hladno izgovorio:
- Verovatno znate da sad morate napustiti stan. Takav je dogovor. Izmedju mene i vaseg...
Nije dovrsio recenicu. Samo je stajao i bez reci me posmatrao.
To je bila poslednja kap.
Na jedan cas, ali samo na jedan kratak tren bilo mi je cak i zao tog usamljenog coveka bez svoje porodice. Ko zna zasto, on je dozvolio da preda mnom provali na povrsinu sve ono sto ga je godinama gusilo. Na posredan nacin mi je pruzio saznanje o tezini njegovog licnog udesa, o danima koji su morali biti nagrizeni velikom patnjom. Posle ove recenice, moje saosecanje je nestalo.
Obuzela me je jos jaca iscrpljenost i malaksalost. “Ucini to”, odzvanjalo je u meni, ali moja klecava kolena nisu htela da me poslusaju. “Moras to uciniti”, kao u groznici je glas nastavljao da naredjuje i ja sam se krajnjim naporom zateturala ka izlaznim vratima. Otvorila sam ih i izasla sam.
Trcala sam, i trcala, sve do stana. Kad sam usla, odmah sam otvorila prozor. Pogledavsi jos jednom na fotelju, legla sam. Tiho sam izgovorila kako ce sve ponovo biti u redu. Ledena noc i jaki mraz ce uciniti svoje. Nasmesila sam se.
Slucajni dolazak mog najboljeg ucenika, mladica kome sam sa puno ljubavi prenela najskrivenije tajne mog muzickog umeca, sprecio je siguran kraj. Kako se nisam odazivala na njegovo uporno kucanje, provalio je unutra i na rukama me je odneo do svog rodjaka, upravnika ove bolnice. Sest meseci su me lecili od teske upale pluca. Doktoru sam, cim sam ga videla, rekla: “Kako je cudno koliko se ljudi ocajnicki trude oko coveka koji hoce da ode. Doista cudno...”. On me je pazljivo pogledao i nasmesio se. Razumeli smo se.
I tako, sve se zavrsilo.
Ja sam prvo boravila gore, u sobama na spratu. Kad je doslo vreme da izadjem, upravnik je na svoju ruku odlucio i pripremio mi ovu sobu... Eto, i takvih ljudi ima...

 

G-dja Milena je naglo ucutala, zagledana u jednu tacku na zidu. Devojka se nije pomerala. Ocekivala je da starica nastavi, ali se prevarila. Tesko ustajuci, starica je posla ka vratima i, bez reci oprastanja, izasla je u hodnik. Osluskujuci ravnomerne udare stapa, devojka je tesko i duboko disala. Okrenula se oko sebe, nervozno trljajuci celo. Uski prostor, ustajali vazduh i, iznad svega, sve sto je cula kao kamen su joj nalegli na ramena tako da je, bezeci od svega, istrcala napolje.
Dok je zurno koracala memljivim hodnikom, ostavljajuci za sobom sve tise udare stapa, postala je sigurna u jednu stvar – ona nece nista objaviti u dnevnim novinama. One su bile suvise uzan prostor za ono sto je saznala.
Napolju, na podnevnom suncu, zastala je i duboko udahnula.
Sve oko nje je imalo drugaciji sjaj. I krovovi kuca u daljini, i bagremovi oko Zavoda, i opalo lisce, i kristalno cisto nebo nad njom.
Hodajuci uskom stazom, konacno je zakljucila: jednom, kada bude spremna, napisace pricu o tajanstvenoj zeni smestenoj u podrumskim prostorijama Drzavnog zavoda za rehabilitaciju.
Odlucivsi to, odahnula je.
Prateci lelujavi staricin lik kako i dalje titra pred njenim ocima u daljini, pomislila je:
- Drevni hetitski zapis je u pravu. Svaka prica pronalazi svoj put do onog ko ce je ispricati...
Udaljavala se laganim korakom.

 

 

 

Pocetna - Biografija - Knjige - Recenzije&Intervjui - Kontakt