DRAGANA

KRSENKOVIC BRKOVIC

MOMIN KAMEN

Camac u kome je Mladic sedeo besumno je sekao vodu. U tim ranim jutarnjim casovima, lagana izmaglica se dizala sa mirne i glatke vodene povrsine, obmotavajuci neobicno drvece. I pored slabe vidljivosti, Mladic se lako probijao izmedju stabala. Cilj mu je bio na dohvat ruke. Jos nekoliko zaveslaja i naci ce se u Zabranjenoj Zemlji.
Potpunu tisinu je jedino narusavao sum povremenog mekog udaranja talasa o bok camca. To nije remetilo Mladicevu usredsredjenost na tacku ispred sebe, iz koje je trebalo da pocne da izranja nepoznata obala. Sa nestrpljenjem je iscekivao trenutak kada ce krociti na nju.
Zabranjena Zemlja, tajanstvena stena udaljena na sat vremena od sela. Steciste demona, zlih duhova i vilenjaka. Prokleto i opasno staniste sa koga se niko ne vraca nazad.
Mesto – kako je vatreno ponavljao Mudrac svima u selu – koje treba u sirokom luku zaobilaziti. I ljudi su rec starog vraca postovali. Na Zabranjenu Zemlju niko nikada nije krocio.
Sem samog Mudraca.
Sedeci na svom omiljenom mestu na padini brda iznad sela, Mladic je u cik zore ne jednom ugledao camac sa tananom i nejasnom siluetom vraca. Znao je da je to pravac ka ukletoj steni.
To je i probudilo njegovu radoznalost. Ako je samo stupanje nogom na takvo tlo donosilo prokletstvo i nesrecu, zasto je onda on (budni i verni branilac zivota u selu) odlazio u Zabranjenu Zemlju? Zar time nije izazivao gnev demona i ugrozavao celu zajednicu? Neka tajna se krila iza svega toga, zakljucio je Mladic nakon poslednjeg pracenja sa pristojnog rastojanja i odmah je preduzeo korake da je otkrije.
Uopste, radoznalost je bila trajna Mladiceva crta. Ona ga je, jos iz ranog detinjstva, odvojila od ostale dece i uobicajenih igara. Ona ga je podstakla da pazljivo posmatra sve oko sebe. Ona, duboka radoznalost pracena nemirom i potrebom da razume, na kraju ga je nagnala da istrazuje.
Zapazao je sve.
Njegovom pronicljivom oku nisu promakle promene u dnevnoj svetlosti koje su najavljivale pocetak prelaska leta u jesen – dogadjaj koji je, gotovo po pravilu, za ostale ljude ostajao neprimecen. Iz retkih tragova zivotinja po zabitim stazama okolnih suma, jasno je razumevao njihov zivot. Dodir vetra mu je govorio o kretanju oblaka, promeni vremena ili o iznenadnim provalama kisa koje su ucestalo plavile citav kraj. Jedini je tvrdio da glas putuje kroz vazduh, kao i da se od dugih, trscanih stabljika moze stvoriti melodija. Iz posmatranja zvezdanog neba shvatio je da vreme ima svoj pravilan tok koji bi se (sinulo mu je iznenada jedne letnje noci dok je ledjima pritiskao prohladnu zemlju, jedva disuci od sparine u vazduhu) mogao podeliti u uredjene nizove dana i noci. “Toliko je cuda na svakom koraku...! Toliko neodgonetnutih tajni...! Biti na njihovom tragu – to je doista jedini put kojim treba ici”, ne jednom je zakljucio dok je, zadubljen u posmatranje horizonta, sedeo na svom mestu, na kosini blago zaobljenog uzvisenja iznad sela.
U tim trenucima, i siroki prostor pred njim, i prozracna koprena plavog svoda nad njim, i guste sume koje su se protezale svuda unaokolo, dokle je oko dosezalo, i blagi vetar na njegovom celu, i dodir vlazne zemlje pod dlanovima, sve je to bio deo izazova koji je mamio. “Mozda je – ponavljao je sebi – tajna bas u tome: utrositi vreme koje nam je rodjenjem dato, tu jedinu stvar koja je samo nasa, na pokusaj da se razume skriveni tok stvari i pojava?” Klimajuci glavom u znak odobravanja, jos dugo je ostajao na istom mestu, mrveci porozno busenje prosarano travom.
Posebno ga je privlacio vetar. Osecajuci ga na svom licu, Mladic je zudno udisao vazduh. Znao je da vetar dolazi iz nekih dalekih, njemu nepoznatih, predela i da sa sobom donosi dah tih prostranstava. Kako je zeleo da mu podje u susret! Zatvarao bi oci i video bi sebe kako mu se prepusta. Tako bi lebdeo neko vreme, pa bi krenuo ka daljinama. Preletao bi nepristupacne planinske vrhove, brze i plahe reke, najgusce krosnje stoletnih stabala ili stenovite padine prosarane zakrzljalim rastinjem. Zavirivao bi i ispod kamenih blokova ili bi se pridruzivao camcima na otvorenim, sirokim vodama. U naseljenim mestima provukao bi se kroz pukotine koliba pa bi se poigrao sa plamenom na ognjistu i snovima usnulih ljudi. Bio bi to pravi zivot, ponavljao je sebi. Osmisljen i ispunjen. Slobodan i prijatan, onakav, kakav jedino treba ziveti.
I u momentu kada je krocio na Zabranjenu Zemlju, Mladic je osetio lagani vetar. Zastao je i visoko podigao glavu. Dok ga je zapahnjivao poznati miris, nasmesio se. Bio je ubedjen da mu njegov stari poznanik sugerise kako, upravo u tom casu, stoji izmedju svega onog sto je do tada znao i neceg sto je lezalo visoko gore, u nutrini okomite stene, skriveno i nepoznato.
I bio je u pravu. Na kraju napornog uspinjanja, cekalo ga je veliko iznenadjenje.
Pod samim vrhom zaobljene gole stene, pred Mladicem je izronio neveliki otvor pecine. Krocio je unutra i oprezno je nastavio dalje. Onizi hodnik je skretao cas levo, cas desno, sirio se u dvoranu polukruznog svoda pa se ponovo suzavao u vlazan prolaz pun odronjenog kamenja i slepih miseva. Na kraju se pred Mladicem pojavila podzemna sala sa nevelikim jezerom. U njega su se slivali slapovi vode, praceni zaglusujucom hukom. Na potpuno drugoj strani jezera uzdizala se stena. Privucen njenim neobicnim vrhom, Mladic se, ne bez napora, uzverao.
Na kamenom uzglavlju lezalo je nesto sto on nikada do tada nije video. Oko cetvrtastog, u iskrzanu tkaninu uvijenog, predmeta lezali su ostaci dogorelih i odbacenih buktinja. Mesto je ocigledno cesto posecivano, proletelo je kroz Mladicevu glavu. Nesto mu je govorilo da je Mudrac iz njihovog sela upravo zbog te stene prelazio vodu u cik zore.
Sagao se i prvo vrhovima prstiju dotakao neobican predmet. Ispod sive grube tkanine pojavila se bela povrsina. Mladic je zagonetnu stvar uzeo u ruke i, ne disuci, pazljivo je razgledao. Na tankim, krtim belinama uocio je niz cudnih znakova. Nije znao ni cemu sluze. Uvijali su se pred njim, medjusobno se preplitali, sledeci samo njima znanu logiku. Mladicevo srce nije prestajalo snazno da kuca.
Jos kao decak slusao je price o narodu koji je ziveo na istoj obali reke na kojoj se smestilo i njegovo selo. O zaboravljenom, u maglini proslosti uronjenom narodu iza koga su ostala samo nejasna secanja i jos nejasniji tragovi. Da li je neobican predmet na njegovim dlanovima napravljen u to drevno vreme, pitao se Mladic? Je li upravo taj daleki narod izmislio cudesne linije koje su se tako nesvakidasnje savijale, udvajale, preklapale, na polovini sekle pa iznova spiralno penjale u visinu? Ili su ti znaci neke sifre? Tajni zapisi zarobljeni u vremenu? Nemo svedocanstvo o jednom zivotu koji je prohujao? Mladicu nije bilo lako da odgovori. Ipak, u jedno je zeleo da veruje – tim vidljivim slikama, ljudi iz ko zna kog trenutka proslosti, preneli su i njemu, golobradom junosi zaokupljenom posmatranjem sveta oko sebe, svoj nauk, svoje misli i stremljenja. Mladic je osetio kako ponovo drhti.
Toliko bogatstvo je lezalo na njegovim rukama. Nije se dvoumio. Znao je sta treba da uradi. Vratice se u selo i otkrice znacenje nepoznatih linija. Tako ce nauk starog sveta biti protumacen i predat ljudima iz sela. Zloslutna tisina, u koju su utonuli bezbrojni dani i noci bezimene zajednice, konacno ce biti pocepana. Radost se nazirala na vidiku.
Za Mladica su nastali dani ispunjeni strpljivim radom. Skriven od drugih ljudi u svom sklonistu sred senovite sume, satima je znao da sedi i proucava zapis pred sobom. Njegov pogled je kruzio po stranicama, njegovo oko je budno trazilo pravilnosti u nizovima, a njegov duh je lutao izmedju redova, nastojeci da pronikne u smisao ispisanih znakova.
Bludeci tako po drevnom spisu, Mladic je dozivao vreme u kome su ziveli ti, njemu daleki i nepoznati, ljudi. Cime su bili okruzeni? Gde i kako su ziveli? O cemu su sanjali? Pitanja su se nizala, a Mladic je uporno zatvarao oci ne bi li u lelujavim slikama naslutio kako su izgledala njihova stanista, njihovi dani i noci, stvari koje su upotrebljavali. Nadao se da ce mu to pomoci da ih bolje razume. Ako u tome uspe, uveravao je sebe, onda ce uspeti i da odgonetne znake koje su stvorili. Te ostre i neuobicajeno izvijene linije morale su biti duboki otisak misli i osecanja, nada i stremljenja kojima su ovi ljudi bili prozeti. One su vidljive slike jednog zivota koji je zauvek prohujao. Zivota, mozda boljeg i savrsenijeg od onog kojim je ziveo. Da nije tako, zar bi ti preci uspeli toliko da se uzvise i da sve sto su nosili u sebi, na dnu svog bica, utkaju u male, gotovo smesne linije, tacke i crtice? Ogromno bogatstvo, cak i vise, istinsko cudo lezalo je pred Mladicem i on je savrseno dobro razumevao koliko je velik njegov zadatak: ljudi, kojima je bio okruzen, moraju upoznati ko zna koliko dugo talozenu mudrost drevnog sveta.
Jedan novi zivot se pomaljao pred Mladicem.
Pored njega je sedela devojka krupnih, bademastih ociju. Tiha i stalozena, ona je pazljivo pratila pokrete tankih linija, trudeci se da i sama odgonetne tajnu belicastih povrsina. Samo nekoliko njegovih reci bilo je dovoljno da shvati o cemu se radi i uzbudjenje zbog neobicnog otkrica u udaljenoj pecini Zabranjene Zemlje odmah je preslo i na nju. S nestrpljenjem je iscekivala prve rezultate, otvorenih ociju sanjajuci trenutak kada ce ih, oboje, saopstiti ostalima u selu. Postujuci njemu datu rec, nikome nije pominjala drevni rukopis. Znala je da je Mladic u pravu i da cak ni njen otac, poglavar sela, nece odmah razumeti o cemu se radi. Zato se uporno cuteci iskradala iz naselja i pridruzivala prijatelju u njegovom skrovistu.
Takvo ponasanje nikome nije bilo cudno. Jos iz vremena kada su oboje bili deca, zitelji sela su navikli da ih vidjaju kako zajedno lutaju okolinom, stalno zagledani u, za njih, nevazne pojave i stvari – u listove zbunja, livadskog cveca ili brsljana, u brzake obliznjih potoka i reka, u oblake na nebu, u daleki horizont na padini brda iznad sela. Navikli su i na neobicno cutanje ovo dvoje mladih. Izgledalo je da se i bez mnogo reci sasvim dobro razumeju.
Kada su njih dvoje i kao stasali mladic i devojka nastavili sa svojim samotnim lutanjima, niko nije postavio neko pitanje. Postovanje koje su osecali prema poglavaru stitilo je nju od bilo kakve sumnje ili zluradosti, dok se Mladiceva zanesenost i predanost, njima nerazumljivim, stvarima, cinila dovoljno bezopasnom da su ga ostavljali na miru. Oboje su, praceni pogledima i budnim nadzorom, nastavljali po starom, upuceni jedno na drugo, tihi i stalno zamisljeni, odsutni od svega sto ih je okruzivalo na nacin kakav ostali u selu, bez obzira na svoje godine, nikada do tada nisu videli.
Zato su i mogli danima da sede nad starim zapisom, a da ih niko ne potrazi. Cinilo se kao da su zitelji naselja zaboravili na to dvoje samotnjaka, ne cudeci se vise nijednom njihovom postupku. Ravnodusnost ostalih ih je stitila, dajuci im neophodan mir i dovoljno vremena za razmisljanje.
A onda su pocele da se desavaju neobicne stvari. U danima posle letnjih vrucina, prvog lisca zlatne boje i prohladnih jutara, zivot spokojnog malog mesta kraj gustih suma i brze reke neocekivano se uzburkao i, ubrzo se pokazalo, zauvek se promenio.
Prvo su stanovnici usamljenog i udaljenog sela pronasli kraj svetilista parce kore sa mladog brezovog drveta. Na unutrasnjoj, svetloj i obloj, povrsini ugledali su ispisane neobicne znake. Stojeci u krugu i dodirujuci tamne linije, zbunjeni muskarci i zene su poceli da osecaju nesvakidasnji nemir. Tako nesto nisu do tada videli.
Sve te krivudave, izukrstane a opet, tako jednostavne crte, prevoji i tacke, naizgled bez smisla, morali su u sebi kriti neku tajnu. Zakrzljale i sitne, sred uredjenih nizova, ciste u pokretu a napete u potrebi da stignu do kraja, ove crne linije su nosile u sebi pritajenu snagu. Inace, zasto bi se svi oni zajedno, koliko ih je bilo ispred svetilista, osecali tako cudno? Nije za ljude, ponavljali su, ispisivati sve te spiralne, savijene pa presecene i, ponovo, u letu, uhvacene krivulje. Nesto neprirodno i pretece lezi u svemu tome, vikali su jedni. Brezovu koru treba spaliti, uzbudjeno su dobacivali drugi. Dok se u osvit novog dana galama na sredini sela pojacavala, parce iscrtane kore nastavilo je da kruzi od ruke do ruke, praceno brojnim pitanjima i jos brojnijim nagadjanjima.
Prepirku je prekinuo poglavar sela. Odmerenim korakom je prisao uzbudjenoj gomili, uzeo je koru drveta i nekoliko trenutaka je u potpunoj tisini proucavao, a potom je smirenim glasom poceo da prica.
Ne treba se plasiti, umirivao je svoje ljude poglavar. Ispisane linije nije poslala nikakva demonska sila, niti zla kob, zeleci da unisti njihov rod. Stvar mora biti mnogo jednostavnija.
Ocito je, to je poruka. Drevni zapis koji je nekad neko islikao. Mozda, upravo narod koji je ziveo na obali njihove reke? Vreme je ucinilo svoje i zaborav je pokrio njihovo trajanje, ali tanane linije govore da su oni uspeli da pronadju nacin i premoste zaborav. Samo nebo je htelo da prastari zapis dodje do njih. Kao odjek s kraja sveta. Zar to nije znak? Onaj, koji govori da se treba smiriti i pokusati razumeti nauk starog vremena? Ko zna, mozda se iza tako jednostavnih i sitnih krivulja krije prava mudrost? Poruka koju treba saslusati i – sto da ne? – usvojiti. Neki ljudi iz pradavnih, u maglinu utonulih dana pruzili su svoje ruke ka njima. Zar treba okrenuti glavu? Ne cuti sta to zele da im saopste? Bio bi to nepromisljen gest. Nedostojan zrelih, hrabrih i ponosnih ljudi. Onakvih, kakve on zna. Onakvih, kakvi su do tog trenutka uvek bili. Onakvih, kakvi treba i dalje da ostanu.
Pod blagim i spokojnim glasom svoga vodje, zitelji sela su se polako stisavali. I zebnja u njihovim srcima je pocela da se gasi. Kad je sunce visoko odskocilo na nebu a senke se izduzile, na linije boje rdje ispisane po obloj, unutrasnjoj strani mlade brezove kore vec su drugacije gledali.
Samo je stari Mudrac cutao. Namrsten i nesvakidasnje povucen, sedeci ispred svoje kolibe u oblaku dima jakog, ljutog duvana, vatrenim pogledom je pratio uzbudjenu gomilu i parce iscrtane kore mlade breze. Niko nije slutio da su neobicne linije njemu jako dobro poznate. Tu tajnu je on godinama od svih krio.
Jos iz doba kada je od Starog Carobnjaka, vraca u selu, ucio tajne ceremonije i slozene rituale – s kolena na koleno prenesene do njih iz najranijih vremena – Mudraceva opsesija je bila da postane glavni vrac, najbolji u Lozi Mudraca i Carobnjaka, neko ko ce pomeriti granice normalne percepcije i uci u polje nepoznatog.
Ucio je brzo i poletno, tako da je za kratko vreme postao dobar pripovedac prica i legendi, sjajan imitator i smeli mag. Nije se dvoumio da unese novine u obrede i obicaje. Cim mu je Stari Carobnjak na samrti preneo svoju ulogu glavnog vraca, poceo je sasvim neprimetno, korak po korak, da pojacava izvodjenje magijskih pokreta. Verovao je da rituali imaju pokretacku snagu i da mogu dovesti do stanja povisene svesti, dakle do one tacke gde se krece ka spoznaji. A dovesti sebe do tih dubina, utonuti do saznanja koja su svojom slojevitoscu morala krsiti mnoge tajne ovog sveta – bio je izazov kome on nije mogao odoleti.
Znao je da je to najkraci put do “sirokih voda beskraja koje, jednostavno i nenametljivo, teku hiljadama godina, prilagodjavajuci svoje korito svakom novom licu koje ih dosegne”, kako je zaneseno, pomalo pretenciozno i kitnjasto, ne jednom pomenuo njegov stari ucitelj. Mudar i prepreden, znao je i da je to najkraci put do vladavine nad ljudskim srcima. On samo treba da, zakljucio je na pocetku svog rada u selu kao glavni vrac, pozove savremenike da ga slede. Pri tom ce ih uputiti jedino na prenaglasene pokrete tela i time ce rasuti njihovu energiju. Nakon toga, niko od sledbenika nece biti u stanju da dosegne stanje povisene svesti, to veliko otkrice 20 generacija Loze Mudraca i Carobnjaka. Svet spoznaje ostace samo njegov, bas kao i sve tajne vekovima sakrivene od ociju ljudi.
U citavom tom naumu, lakomislenost ljudi mu je isla na ruku. Povrsni i nezainteresovani, oni doista nisu nista primetili tako da je veoma brzo mitski svet cudesa i magijskih tajni postao samo njegova svojina. Kada ga je divljenje i velicanje njegovih licnih moci i vestina ubrzo zapljusnulo, primio ih je sa oholim mirom. Sebe je vec video kao odabranog, a najdublje postovanje zitelja sela kao logicni izraz prirodnih razlika.
Cudljiv i svojeglav, posebno je krio tajnu o starom zapisu, smestenom na neobicnom mestu, u dubini pecine pri vrhu visoke stene na Zabranjenoj Zemlji. Njegov ucitelj, Stari Carobnjak, strastveno mu je prenosio nauk starog sveta, otkrivajuci mu znacenje ispisanih znakova, linija i crta i uvodeci ga u saznanje drevnog naroda. Tako je on lagano, iz meseca u mesec, sve naucio o novim metodama gradnje camaca i brodica, nepoznatih njegovom dobu i ljudima u selu, sve detalje o dizanju brana pri velikim poplavama, nove nacine podizanja kuca, kula i ostalih stanista. Shvatio je kako da upotrebi lekovito bilje, rasireno po okolnim livadama i padinama, pri lecenju mnogih bolesti; kako da spravi smesu od trave i smole sa retke vrste crnog bora, sakrivenog u najudaljenijim kutovima visokih, nedostupnih planina, za ozivljavanje samrtnika, vec oplakanih i prepustenih smrti. Naucio je kako da suzbije opake groznice, kako da koristi sneg i led za cuvanje mesa i ostale hrane u dugim, vrelim mesecima... Znanje Mudraca je bilo toliko da su ljudi bili uvereni kako su sami bogovi spustili svoje bozanske ruke na njegovo rame, prenevsi mu svu mudrost ovog sveta. Oreol jedinog i posebnog ubrzo ga je okruzio, dajuci mu mesto izdvojenog, uzvisenog a, na kraju, u poznim godinama kada mu je kosa pocela da sedi, ugled nedodirljivog. Slava Mudraca tokom dugih decenija je bila netaknuta.
Zato je njegova zapanjenost pojavom neobicnih znakova utisnutih na unutrasnjoj stranici kore mlade breze bila tolika. Znao je on veoma dobro da ce se sve promeniti ako ostali otkriju tajnu koju su razigrane krivulje sa sobom nosile, a on nije bio spreman da to saznanje deli sa bilo kim. Nauk starog vremena je bio samo njegov i to je moralo tako da ostane. “Slava, moc i vestina 20 generacija Loze Mudraca i Carobnjaka velikim delom pociva na mudrosti drevnog spisa”, gnevno je ponavljao u sebi Mudrac. “Otkuda bilo kome pravo da pokusa da prisvoji ili, jos gore, ucini svima dostupnim obilje znanja, spretnosti i natalozene mudrosti zaboravljenog naroda?” Puseci ljuti duvan ispred svoje kolibe i namrsteno posmatrajuci bucnu grupu oko poglavice i nesvakidasnjih linija na obicnoj kori drveta, Mudrac je postao svestan da ce sve uciniti da spreci otkrivanje prastare tajne.
I lov je poceo.
U danima koji su sledili, nastala je borba koje su bili svesni samo njeni akteri. Posle voznje camcem do skrivene pecine u Zabranjenoj Zemlji i uveravanja da je stari zapis doista nestao, Mudrac je udvostrucio svoju paznju. Zagledao je svako lice u naselju, tiho se sunjao izmedju kuca, pratio je odlaske i dolaske, prisluskivao je razgovore, sve u zelji da shvati ko je oteo njegovo nasledje, tako dobro sakriveno u tami visoke planine. I Mladic i Devojka su pazljivo radili. Loveci ispod oka svaki pokret starog Vraca, trudili su se da nadju pravi trenutak za donosenje novog komada kore mlade breze sa daljim zapisima u svetiliste ili, kad je to postalo jako opasno a verovatnoca da ce biti otkriveni izvesna, po raznim mestima u naselju.
Tako su, tokom sledecih meseci, mestani pronalazili nove primerke kraj stabala razgranatih brestova i javora, koji su krasili centar sela, ispod streha udaljenih kuca, blizih sumi i svetu koji je lezao izvan sela, sred povrtnjaka koji su se negovali oko kuca, medju razbacanim igrackama brojne dece a jednom, cak, i na pragu doma usamljene starice. Ispisanih primeraka je bilo sve vise, tako da je svetiliste, mesto koje je poglavar predlozio za njihovo sakupljanje i cuvanje, ubrzo postalo tesno.
Ipak, oni su i dalje pazljivo redjani, dostupni svakom u selu. Sve cesce se moglo videti kako se mestani, oslobodjeni straha, sumnji i nedoumica, priblizavaju svetom prostoru, sedaju na pod i, sami ili sa poglavarom, pokusavaju da dokuce sta ispisane linije znace. Neke tajne i, slutili su, vazna otkrica lezali su na njihovim dlanovima, uronjeni u guste isprepletene krivulje, a oni nisu mogli niti umeli da ih protumace. Radoznalost, pracena razgovorima i naporom da se shvati, poput pozara se sirila naseljem. Kad su kise postale redovna pojava a mraz stao sve cesce da steze, jedina prica koja se uporno i, uvek iznova, prepricavala bila je vezana za drevni zapis.
To je radovalo Mladica i Devojku. Zeleli su da priblize tajanstvene spise ljudima u naselju i uspeli su u svojoj nameri. U tome im je pomogla i njihova odluka da ona, na samom pocetku, isprica ocu veci deo dogadjaja. Kao trezven i praktican covek, poglavica je odmah razumeo vaznost otkrica i sve je ucinio da svojim ugledom razbije sumnju i strah medju sledbenicima.
Medjutim, radost ovo dvoje mladih nije mogla biti potpuna. Ono sto ih je i dalje onespokojavalo, bila je cinjenica da se kljuc za razumevanje zapisa nije nazirao, iako su se oni trudili i satima sedeli nad belim stranicama. Uporedjivali su, uocavali pravilnosti u ponavljanjima, trazili smisao i red u ocitom haosu – ali, ispisane crte, tacke, valovite i ostre linije nisu davale odgovor. Misterija je ostajala netaknuta. Strah da ce tako i ostati, terao ih je da, bez odmora, nastavljaju sa radom.
Strah je gusio i Mudraca. Tajna, generacijama prenosena s jednog na drugog vraca, bila je izvedena na svetlost dana. Znao je da je samo pitanje vremena kada ce biti i odgonetnuta, a krivac za to nevidjeno desavanje jos uvek je bio nepoznat. Kad je zima okovala citav kraj, starac je konacno shvatio da nema vise vremena. On nije smeo vise da ceka. Hitno je morao pronaci nacin da sve presece.
Pomogao mu je slucaj.
Kad je duboko u noci vetar, koji vec sedmi dan nije prestajao da nosi sve pred sobom (cuveni grimizni vetar koji je znao nedeljama da duva, i duva, donoseci sa sobom provale oblaka nalik na krv, ali i cudne neuroze, vetar koga su, prema predanju, narodi u proslosti proglasili za neprijatelja i vekovima se borili protiv njega), kada je, dakle, snazni nalet sa gromkim treskom otvorio ulazna vrata, stari vrac je, zatvarajuci ih, ugledao dve siluete u mraku. Senke su se udaljavale brzim koracima ka sumi, ne mareci za hladnocu i uskomesane grane. Starac se nije dvoumio. Krenuo je za njima. Stitila ga je bleda meseceva svetlost i uznemireno lelujanje drveca. Neprimecen, prisao im je veoma blizu i provirio kroz prozor u zidu. Mogao je da se uveri da su to poglavicina cerka i onaj cudni, cutljivi Mladic o kome je dosta dugo razmisljao kada je birao svog ucenika i buduceg naslednika u poslu. Samo Mladiceva prenaglasena zanesenost i tvrdokorna okrenutost daljinama i svemu nepoznatom sto je lezalo tamo negde, u opasnim i nedokucivim prostorima izvan sela, odbila ga je od njega.
Pazljivom Mudracevom oku nisu promakli brojni detalji osvetljeni slabom svetloscu lojanice: kraj suprotnog zida nevelika gomila nabacane kore brezovog drveta; cetkica sa mekim dlakama na vrhu, grubo i nespretno napravljena, ali – ispisane kore u svetilistu su to pokazale – efikasna; parcad dogorelih baklji, nemarno baceni unaokolo, kao i neobicno korenje, raznobojno kamenje, sprave od koze, drveta i koncanih biljnih vlakana kakve Mudrac nikad do tada nije video.
Dvoje mladih se tiho kretalo po niskom i nevelikom skrovistu i jos tise razgovaralo. Konacno, oni su seli i izmedju sebe postavili, njemu dobro poznati, drevni zapis, nadjen u pecini Zabranjene Zemlje. Ugledavsi svoje tajno blago, starac je zadrhtao. Samo krajnjom snagom volje je uspeo da ostane pribran i da se odupre iskusenju da upadne i otme ono sto mu je predato u nasledje. Guseci buru u grudima, jos neko vreme je virio kroz procep u zidu, a onda se vratio u svoju kolibu. Morao je dobro da razmisli sta da preduzme.
Odmah je znao da Mladica ne sme javno da optuzi za kradju. Ako to ucini, morace da objasnjava sta prastari spisi znace, kao i to zasto ih je toliko dugo skrivao. To bi sigurno probudilo sumnju i, mozda, potpuno udaljavanje ljudi od njega. A on to nije smeo da dozvoli. Zato je odlucio da krene potpuno drugim putem.
Sve je sam radio, sakriven gustom tminom poznih zimskih casova. Ni u svog ucenika nije imao poverenja. Suvise dobro je poznavao ljudske slabosti.
Tako su u selu pocele da se redjaju nesrece.
Prvo je, za sve na neobjasnjiv nacin, pukla brana. Voda je poplavila veci deo zemlje oko i u samom naselju, donoseci sa sobom paniku i ocajanje mestana. Potom su po sumi pronalazene slomljene i neupotrebljive zamke za lov na krupnu divljac. Ubijene ptice, slepi misevi i zecevi uporno su se pojavljivali u cik zore, okaceni o nadstresnice ili drvece oko kuca. Zalihe hrane u mnogim skladistima napala je budj. Deca su bila prekrivena ruznim i neprijatnim osipom, koji se neocekivano pojavljivao i jos neocekivanije povlacio. Proneli su se glasovi o cudnim vizijama koje su pojedinci imali. Sablasne prozracne aveti su, po njihovim uplasenim iskazima, izranjale iz prigusenih titraja suncevih zraka, iz raskvasene, blatnjave zemlje ili iz sneznih nanosa kraj staza i, unoseci se u lice prestravljenog, zloslutno su hucale. Trudnice su cesto sanjale zastrasujuce snove o svojoj nerodjenoj deci, a muskarci u naponu snage blisku smrt. Vatre u ognjistima su se, bez ikakvog povoda, gasile a hleb u nacvama pri nadolazenju kvario. Kad je plamen zahvatio svetiliste i sve, od svetih predmeta do uredno slozenih kora mladih breza ispisanih nepoznatim znacima i zidova hrama, do temelja unistio, bezumni strah je paralisao selo.
Panika je zavladala ljudima.
To je bio trenutak koji je stari vrac cekao. Javno je poceo da priziva bogove, dok je krisom pretrazivao tajno Mladicevo skroviste, njegovu kucu i svako mesto kraj koga se zadrzao, ne bi li pronasao drevne spise.
Strasnu, nezapamcenu nesrecu koja je zadesila njihov kraj samo su bogovi svojom miloscu i bezmernom moci mogli da prekinu. “Zato”, ponavljao je stari vrac, “treba potraziti uzrok. On postoji. Mora postojati. Dovoljno jak, snazan i toliko preteci da je naljutio bogove, nateravsi ih da posalju bolesti, pozare i svakakve druge posasti.”
“Kad shvatite to”, grmeo je Mudracev strasni glas preko pognutih glava, “hocete li samo sedeti i posmatrati sta vam se desava? Hocete li trpeti bolnu nepravdu koja nas je zadesila? Ili cete nesto preduzeti?”
Zasto da svi budu kaznjavani? Osudu treba da dozivi samo onaj koji je svojim nepromisljenim delom naljutio bogove. Neka oseti kaznu. Pravednu kaznu koju su preci uspostavili a oni je, zajedno sa ostalim obicajima, navikama i obredima, do tih dana sacuvali. Kada vinovnik nesrece, patnji i straha preda dusu bogovima, tamo, na ritualnom gubilistu iznad zidina hrama, mozda ce se bogovi umilostiviti. I ponovo spustiti svoj bozanski dodir na njihova cela. Tek tada ce se, bio je uveren vrac, mir ponovo vratiti u njihove zivote.
Posmatrajuci sa strane svakodnevnu viku, obrednu molitvu pracenu zestokim ritualnim igrama, gnevno proklinjanje i pozivanje u lov na nepoznatog krivca, Mladic i Devojka bi se samo pogledali. Veoma dobro su oni razumeli vestu igru starog vraca i zato su preduzeli korake da se zastite.
Prvo su stari rukopis sakrili na novom mestu, ispod poda poglavareve kuce, u samom uglu velike sobe. Ako njega sacuvaju, sve ostalo ce biti manje vazno. Potom su, duboko u noci, razgovarali sa devojcinim ocem. Njegov ugled i uticaj vladara, mislili su, mogao je da spreci nevidljivu mrezu koju je vrac stezao oko dvoje mladih. A u to, da Mudrac vec sve zna, nisu vise sumnjali. Njegovi mracni pogledi su im to otkrili. Kad je uplasena Devojka konacno predlozila prijatelju da se na neko vreme skloni iz sela, bilo je vec kasno. Stari vrac je, u dubokom transu, izgovorio Mladicevo ime.
Jednom pomenut, Mladic je odmah prihvacen kao krivac za svo desavanje koje su stanovnici sela trpeli. To otkrice se, poput pozara, prenosilo od usta do usta i, s prvim popodnevnim senkama, masa je vec bila u stanju velikog uzbudjenja. Upaljene okolne vatre osvetljavale su zajapurena lica, groznicave oci, besne skrgute i visoko podignute pesnice mestana. Buka je iz minute u minutu rasla da bi, sa prvim sutonom, presla u nekontrolisanu buru. Svi, i stari i mladi, i muskarci i zene, cak i nemocne starice vikali su koliko im je grlo dopustalo. Jeka se umnozavala, penjala u visinu pa se ponovo srucivala na razjarenu masu. Na kraju se iz svih grla culo samo Mladicevo ime.
Tolika buka je uplasila Devojku. Ona nikada nije videla na ljudima sa kojima je od rodjenja zivela tako izoblicena lica, krvozedne poglede, zapenusana usta. Krseci ruke, molila je oca da izadje pred njih i smiri ih.
Vladar je cutao. Pekao ga je duboki i mukli bol koji je video u dnu cerkinog pogleda, ali sa druge strane, znao je da ima malo nade da razuveri podanike i posalje ih kucama. Posle kraceg premisljanja, ipak je izasao pred masu. Gromko viknuvsi, na momenat ih je stisao. Visok i stamen, divan u svojoj svecanoj poglavarskoj odeci, dopustio je da sjaj zlata deluje svojom blistavoscu. Dubokim i smirenim glasom, pozvao je prisutne da se dozovu pameti. Potom je naglasio da samo mirni i trezveni ljudi mogu donositi pravilne i pravedne odluke. Zar bilo ko zeli nevinog da osudi?
Snazno neodobravanje, jeka koja se poput talasa prenela do poslednjih redova, smestenih ispod sirokih krosnji brestova i javora, naterali su ga da ustukne. Ni on, sa svojim zivotnim iskustvom vladara, nije doziveo toliku kolicinu mrznje. Bes, pracen unezverenim pogledima i vatrenim kletvama, naterali su ga da se povuce. Krajickom oka je jos ugledao pobednicki izraz na Mudracevom licu, pa se izgubio u mraku. Znao je da je kraj. Neminovno nije mogao da spreci. Ogromni strah je probudio zov krvi i samo prinesena zrtva bogovima bi mogla da smiri izbezumljenu masu.
Nije se saznalo ko je i gde pronasao Mladica. Tek u jednom trenutku masa se otvorila da primi dva krupna muskarca koja su ga vukla ka starom vracu. Prolazeci kroz guzvu, Mladic je pokusavao da se zastiti od snaznih udaraca po ledjima, glavi i rukama, od cupanja kose, pljuvanja i bolnog gazenja. Nije u tome uspevao. Gnev tih, do juce tihih i prijateljski naklonjenih ljudi, bio je prevelik.
Kad je doguran do sredine okupljene mase, Mladic se suocio sa starim vracem. Nekoliko trenutaka su se cuteci posmatrali.
Starcevo izborano lice je osvetljavao titraj udaljenih vatri. Kruzeci pogledom po visokom celu presecenom duboko urezanom borom, po groznicavim, kao gar crnim, ocima punim mrznje i likovanja, po upalim obrazima i tankim, gotovo u jednu liniju stisnutim usnama, Mladic nije mogao da prepozna ni to lice. Neka ruzna sila ga je deformisala, dajuci mu tezak i preteci izraz.
Ta gomila bora se najzad pokrenula i Mladic je, pored nesnosne buke razjarene rulje, jasno cuo tiho izgovoreno pitanje:
- Gde je?
Odmah mu je bilo jasno o cemu starac govori. Mucio ga je drevni zapis ko zna koliko dugo sakrivan u pecini Zabranjene Zemlje. Nije se pomerao. Nije cak ni okom trepnuo. Samo se nasmesio, i dalje uporno gledajuci Mudraca pravo u oci. Na kraju je blagost ozarila njegovo lice.
Upravo to je najvise razgnevilo vraca. Okrenuo se ljudima oko sebe i izoblicenim glasom, promuklim od naprezanja, upitao je ko je kriv za nesrece koje su napale selo. Jedino ime koje je odjeknulo bilo je Mladicevo ime.
To je bio znak. Masase pokrenula, gurajuci ispred sebe Mladica.
Devojka to nije mogla da gleda i, oblivena suzama, utrcala je u svoj dom. Oca je zatekla gde pognut sedi, sa uronjenom glavom medju sirokim dlanovima. Klekla je ispred njega, silom mu je sklonila ruke i, zadrzavajuci drhtanje, tiho mu je opisala mesto u kuci na kome su ona i njen prijatelj sakrili svetu knjigu. Kada otac bude zeleo, neka je izvadi i pogleda. Tada ce vec znati sta treba da ucini sa njom i kako da je sacuva.
Novi urlik gomile, sada mnogo jaci i duzi, podsetio je da su krenuli ka zrtvenom oltaru. Ona to nije mogla da podnese i utrcala je u svoju sobu. Setajuci od zida do zida, stojeci kraj prozora ili cuceci sklupcana na podu, sa rukama na usima da ne cuje jeku razularene mase, nije mogla da zadrzi jako drhtanje svoje vilice. Znala je sta ce se za koji tren desiti i te slike su palile njene oci, ocnu duplju, sam mozak. Obredni noz je ogroman. Ostar i zastrasujuci. Jednom ga je videla u Mudracevim rukama i brzo je skrenula pogled u stranu. Saznanje da ce vrac uzeti to secivo, da ce ga visoko podici pred masom i, pracen njenim odobravanjem, da ce ga zariti u Mladica, bilo je za nju isuvise. Zato je skocila i istrcala u mrak.
Bezala je koliko su je noge nosile. Od krvavog, ruznog sna koji se upravo desavao. Od svih ljudi kojima je bila okruzena od kada se rodila. Od njihovog laznog pitomog izgleda, ispod kojeg su se krili divlje misli i sirova dela. Rastuzivalo je to njihovo bezobzirno a, istovremeno, tako radosno i poletno prolivanje ljudske krvi. Ledila je njihova ostrascena potreba da se drugom iscupa utroba pa da se, tako unakazen, preda raskvasenom blatu i kaljugama. Tu surovu, bespostednu i svedenu stvarnost ona nije do te noci videla. Bas kao sto nije razumevala opstu ravnodusnost i opaku potrebu za razaranjem.
Blagi talasi, koji su u kratkim i pravilnim razmacima udarali o kamenu obalu, bili su znak da je stigla do jezera na suprotnoj strani sume. I miris vode joj je to potvrdio.
Kad je konacno izbila na obalu, zastala je. Mirno i spokojno, ono se ljeskalo na mesecini, okruzeno gustim sumama i visokim planinskim vrhovima. Mirujuci na dnu nepristupacnih vrleti, ono je budilo osecanje da ga je sama priroda, poput neke dragocene kapi, ususkala. Bilo je ocito. Ucinila je to ne bi li ga, u svoj njegovoj lepoti, neokrnjenog, sacuvala za buduce dane.
Devojka se zagledala u daljinu. Sedeci na hladnoj zemlji, nepokretna, sva se u pogled pretvorila. Nad jezerom je vladala tisina. U potpunom muku, samo su lagani i lenji talasi u pravilnim razmacima udarali o obalu.
Posle nekoliko dana, zitelji sela su na tom istom mestu naisli na stenu koja je imala oblik kamenog lica mlade zene. Odmah se pronela prica da je to njihova devojka. U noci obrednog smaknuca i prinosenja zrtve bogovima, ne bi li se umilostivili, ona se od goleme tuge i jada skamenila.
Njen otac, poglavar sela, nije ni rec progovorio dok je gledao u stenu neobicnog oblika. Potom se vratio u selo i zatvorio. Danima je premisljao i iznenada odlucio. Izvadio je drevni zapis, zakopan ispod poda njegove kuce i naredio je da se nekoliko redova uklesu u stenu sa likom zene, kraj jezera i visokih planina.
Tad je stari vrac postupio upravo onako kako je poglavica i ocekivao. Pobunio se protiv tog nerazumnog i nikom potrebnog cina. To je vladaru bilo dovoljno. Bez mnogo vike, predocio mu je dve mogucnosti. Ili ce selu reci za tajnu prastarog spisa i ulogu vraca u svemu tome, sto je znacilo sigurnu osvetu ljudi i mogucu smrt na ritualnom zrtveniku, ili ce sam otici da se nikad vise ne vrati. Mudrac je znao da mora pobeci i zato je ubrzo nestao, koristeci mrak i jako nevreme. Na njegovo mesto, poglavica je postavio Mudracevog ucenika. On je vec bio upoznat sa tajnama drevnog zapisa i mogao je da stanovnicima sela prenese nauk zaboravljenog naroda.
Godine su prolazile. Smenjivala su se godisnja doba. Sunce je sijalo, vetrovi su duvali, sve se menjalo. Samo Momin kamen, okamenjena devojka blagog lika i danas stoji kraj jezera. Sama. Zagledana u daljinu. I, verovatno, jos uvek ispunjena svojom ceznjom.

 

 

Pocetna - Biografija - Knjige - Recenzije&Intervjui - Kontakt